Ovo je vreme tehnike. Vreme televizije, pametnih telefona i kompjuterskih ekrana. To je naša stvarnost, ne kažem da je loša. Samo je drugačija. Da li ponekad, i sami naviknuti na svakodnevno susretanje sa ekranima, zaboravljamo da je za male mozgove koji i dalje uče to potpuno nevažna i nepotrebna stavka? Mislim da zaboravljamo. Često se srećem sa pogledima zabrinutim za dobrobit mog deteta kada u razgovoru napomenem da ne gleda tv i da ne planiram da ga njemu izlažem (bar) pre navršene dve godine. Evo i zašto.
Glavni problem za razmišljanje treba danam je sadržaj kojem izlažemo svoju decu. Deca imitiraju ono što vide. Njihovo učenje se zasniva na metodi ponavljanja i imitacije. U najmlađem uzrastu – oni su pravi mali genijalci s neverovatnom brzinom i sposobnošću pamćenja. Trinaestomesečno dete može zapamtiti i ponoviti radnju čak nedelju dana nakon samo jednog gledanja. Zamislite šta sve može naučiti i ponoviti nakon višesatnog, višednevnog izlaganja određenim sadržajima! Imajte ovo na umu sledeći put kada pretrčavate ulicu na crveno ili poželite da opsujete prilikom vožnje.
Najmlađi sada stiču predstavu o svetu koji ih okružuje, o stvarnosti. Predstava koju im televizija ili kompjuterski ekran pružaju o svetu nije realna. Ono što oni uče i upoznaju od sveta oko sebe je ono što im mi dozvolimo. Tako se formiraju njihova očekivanja od stvarnosti, ali i njihovo ponašanje. Dete koje upoznaje neki predmet ga prvo pipne, omiriše, stavi u usta, baci, udari – upoznaje svim čulima. Gledajući tv – koristi samo dva čula – vid i sluh. O samoj stvarnosti ne uči mnogo.
Poremećaj pažnje i koncentracije je čest problem današnjice. Svaki sat proveden ispred televizora povećava šanse da dete ima problem s koncentracijom za oko 10%, tvrde stručnjaci. Često roditelji kažu da njihovo dete ne pokazuje interesovanje za tv. Čak i kada je ukljčen – ne gleda. Međutim, i tada, ostavlja naizgled nevidljive posledice kroz manjak koncentracije jer detetu odvlači pažnju od drugih aktivnosti.
Osnova dečjeg učenja je ponavljanje. Kada učite bebu novim rečima ili aktivnostima (kaži pa-pa, gde je nos, gde zeka pije vodu), vi to morate ponoviti milion puta da bi bilo usvojeno. I tako je sa svim znanjima koje beba usvaja u početku. Senzacije poput šarenih slika koje se smenjuju na ekranu jesu zanimljive i drže njegovu pažnju, ali iz njih dete ništa ne uči. Apsolutno ništa. U kasnijem uzrastu (nakon druge godine), kada sednete sa svojim detetom pred taj tv, i zajedno s njim odgledate pažljivo izabrani sadržaj, komentarišete ga, pa kasnije o njemu malo porazgovarate – to već ima savim drugačiji efekat. U tom slučaju tv može imati dobrobiti za dečji razvoj. Kako se gleda, šta se gleda – to ono mora naučiti od vas, uz vašu pomoć. Pre druge godine to nije moguće.
Još jedan razlog zašto sam protiv tv-a je način na koji se isti gleda. Sedeći. Bez pokreta. Pokret je nešto neophodno za dečji razvoj. Kretanje, trčanje, okretanje, isprobavanje mogućnosti koje telo ima – tako dete raste i razvija se. Ne kroz sedenje. Sedenje pred tv-om vidim kao izgubljeno vreme za igru, mrdanje, usvajanje novih veština.
Dete imaju pojačanu, intenzivnu potrebu za komunikacijom sa roditeljima, za živom komunikacijom i to mu nikada nijedan ekran neće moći nadomestiti. Tako da priče o učenju jezika putem tv-a smatram netačnim i neproverenim. Koliko novih reči dete usvoji gledajći tv, bar toliko, ako ne i duplo – osiromaši svoj rečnik usled nedostatka žive komunikacije. Pre navršene druge godine, smatram da dete nema šta da traži ispred tv-a. Izgovori poput: “i mama ima dušu” nemaju opravdanja. Umesto što dete posadi ispred tv-a, mama može da mu pokaže kako da sklopi neku slagalicu, ubacuje kockice u kutiju, ili bilo šta što razvija motoriku, iz čega dete uči. I dok se dete time zabavlja, mama može sasvim mirno i lepo dobiti svojih pet minuta. A zadovoljstvo i korist su obostrani!
To su glavni razlozi zašto mislim da tv treba zaobilaziti u širokom luku. Naravno da će tu i tamo dete morati da se sretne sa tehnikom, pogledati nešto na računaru dok mi to radimo, ili odgledati nešto na tv-u. Ovde je reč o konstantnom stavljanju deteta pred ekran da bismo se odmoriliili dobili malo vremena “za sebe”. Nije uvek lako, priznajem, ali vredno je svakog truda.
I ne, ne planiram da budem luda mama koja će zabranama samo izazvati kontraefekat. Ali planiram da se dovijam kako znam i umem da bih vreme provedeno ispred ekrana zamenila drugim korisnim aktivnostima, i tako, kao i za sve drugo, pružim svom detetu što bolju osnovu za dalji razvoj.
Izvor: carapica.com
Nema komentara