PRVI SUAN PAN Dečiji sajam održava se 1. i 2. Juna 2019. godine u OFICIRSKOM DOMU U NIŠU ! - ULAZ BESPLATAN

“Iskusni nastavnici ne bi trebalo da planiraju lekcije. Većini najboljih planiranje je nepotrebno”

“Iskusni nastavnici ne bi trebalo da planiraju lekcije. Većini najboljih planiranje je nepotrebno”

Kad je u pitanju rasprava o preopterećenosti učitelja, čini se da niko nije spreman raspravljati o činjenici da većini učitelja planiranje lekcija zapravo uopšte nije potrebno.

U nedavnom intervjuu britanska ministarka obrazovanja Niki MORGAN sugerisala je da „učitelji provode previše vremena na ocenjivanje ili planiranje lekcija umesto da se fokusiraju na podučavanje“.

Iako su njene opaske uvelike negativno primili učiteljski sindikati, ona je donekle u pravu. Odlazak u krevet pre ponoći učitelju je retka prilika tokom nedelje.

Većina učitelja je zatrpana ocenjivanjem, planiranjem i odgovaranjem na pitanja roditelja: ako postoji nešto što se može preduzeti da bi se taj teret smanjio, učitelji bi to oberučke prihvatili.

Bez obzira na to, predlozi Niky Morgan ne zahvataju srž problema: pravo pitanje nije kako minimizirati službeno planiranje lekcija, nego zašto je to uopše potrebno.

Uzmite u obzir obuku džez pijanista.

Prvenstveno, on uči napamet gotove solaže i zatim ih svira iz glave. Pijanist svladava lestvice koje koristi u solo sviranju, što daje iluziju improvizacije.

Naposletku, pijanista može potpuno improvizovati i biti usklađen sa orkestrom. Muzičar poseduje najveću moguću fleksibilnost, a grupa postaje organizovana celina veća od zbira svojih delova.

ISTO VREDI I ZA PODUČAVANjE.

U ranim danima detaljno planiranje je možda potrebno kao podrška. Kasnije, nakon što je učitelj podučavao iste teme više puta, delovi lekcija mogu se iz pamćenja ponavljati za različite razrede.

Tokom vremena cele lekcije mogu se improvizovati i prilagođavati specifičnim potrebama učenika tokom izvođenja lekcije.

Dakako, neki element planiranja je uvek potreban.

Učitelji često moraju stvarati resurse i, naravno, moraju imati ideju o cilju koji bi želeli postići u nekom razdoblju. Ali, birokratski procesi prema kojima planiranje mora biti sprovedeno nisu samo veliki gubitak vremena, nego i umanjuju kvalitetu podučavanja.
Time je izgubljeno dragoceno vreme za druge aktivnosti. Prinuda da se svaka lekcija podučava na isti način guši spontanost i slobodu prilagođavanja stalno promenjivim zahtevima učenika.

Međutim, najviše od svega frustrira to da planiranje ne funkcioniše. Kao učitelj latinskog i grčkog, ja ne mogu pouzdano predvideti koliko dugo će razredu trebati da završi neki prevod. Oni ga mogu završiti u rekordnom vremenu, pa mogu nastaviti s lekcijom.

S druge strane, to može potrajati i veći deo časa, ili – vrlo često – javlja se neki problem koji zahteva duže objašnjenje i zadatak se produžuje i na sledeći dan.

Ta varijabla čini veći dio planiranja lekcije beskorisnim, pogotovo zbog toga što se očekuje da planiranje bude, do u minutu, precizno.

Ipak, učitelj u Velikoj Britaniji, sa 32 lekcije nedeljno, ispuniće otprilike 1200 formulara za planiranje lekcija tokom akademske godine.
Jedna od ključnih filozofija koju možemo naći u modernim školama je ona o „učenju usmerenom na dete“. To podrazumeva da se učitelji suzdržavaju od didaktičnih uputa, pristupa koji se sada smatra zastarelim.

Umesto toga, učenici se upuštaju u grupni rad, online istraživanja ili duže projekte, i sami usmeravaju vlastito učenje.

Ta metoda je poslednjih godina uvelike diskreditovana, ponajviše od australskog edukatora Džona HATEJA, koji u svojoj studiji iz 2009. zaključuje da je izravno podučavanje 15 puta uspešnije od „učeničke kontrole nad učenjem“.

Ipak, želio bih se fokusirati na frazu „učenje usmereno na dete“.

Ako je uzmemo doslovno, ona izražava sentiment kojem nitko ne bi mogao protivurečiti – da poučavanje treba biti izvedeno iz potreba učenika. Ipak, to je stajalište u potpunoj suprotnosti s dugotrajnim planovima podučavanja koji u svom najekstremnijem obliku zahtevaju od učitelja da napišu detaljne planove za godinu dana unapred za razred koji će dobiti u septembru, a možda ga još uopše nisu upoznali.

Učitelj je sprečen da u obzir uzme bilo kakve olakšavajuće okolnosti: koliko je sposobna ta grupa učenika? Koliko je razred velik? Ima li više učenika poteškoća pri učenju? Koji im je tempo najprikladniji? Ne mogu zamisliti gori problem u kontekstu učenja usmjerenog na dijete nego nastojanje da se u srpnju isplanira što će učenici raditi u sledećih 11 meseci.

Takvi načini rada ostavljaju učitelje u bezizlaznoj situaciji. Neizbežno je da će u nekom kratkom vremenu nastava skrenuti s predviđenog puta, zbog problema s usvajanjem određenih tema i usporavanja tempa. Na toj tački učitelj ima dve opcije – slepo se držati šeme, uprkos potrebama svojih učenika, ili odbaciti šemu i poučavati prilagođenim tempom. Ako odabere prvo, učitelj je kriv za zanemarivanje svojih dužnosti, a ako se odluči za drugu opciju, tada dokazuje da je cela vežba planiranja bila od samog početka besmislena.

Ako očekujemo da će učitelji u budućnosti moći imati bilo kakvu ravnotežu između posla i privatnog života – i prestati masovno odlaziti iz te profesije – moramo preduzeti učinkovitije mere. Ukidanje ove beskorisne prakse verovatno bi donelo najveću prednost koju je neka vlada ikad učinila za učitelje.

 

Izvor:  Zelena  ucionica

Nema komentara

Оставите одговор

To Top