„Poštovani roditelji, a i vi koji se tim imenom samo služite, treba mi pomoć…

Zato sam iznajmila deo prostora na ovom oglašivaču za slike kučića, slike dece, slike kuhinja koje nemamo, mesta na kojima nismo bili, hrane koju nismo… šta god… Moji četvrtaci uskoro imaju pismeni na temu jeseni. Kod nas neće biti ni jesen u parku, ni u ulici, a ni u gradu… Ali jesen je stigla u moje školsko dvorište gde sam dežurna sredom i petkom. Tada gledam, slušam, pričam, mislim, pitam se…

Gde su deca koja znaju da skinu džemper kada je toplo?
Gde su deca koja znaju da obuku jaknu kada je hladno?
Gde su deca koja znaju da obrišu nos ili guzu?
Gde su deca koja znaju gde im je užina, gumica i sveska iz srpskog?
Gde su deca koja znaju da pitaju ili traže?
Gde su deca koja nose sendvič, jabuku ili bananu od kuće, a nisu u beskonačnom redu za picu i koka-kolu?
Gde su deca koja se odazivaju na svoje ime kada ga izgovorite samo jednom?
Gde su deca koja umeju da vežu pertle?
Gde su deca kojima mama ne mora da kaže: „Reci teti dobro jutro”?
Gde su deca čije mame i tate znaju da kažu teti dobro jutro?
Gde su deca koja znaju kako se mama zove, a ne samo njen nadimak?
Gde su deca koja umeju da trče, skaču i preskaču?
Gde su deca koja umeju da prenesu poruku roditeljima?
Gde su deca koja idu sama do učionice bez pratnje mame ili tate?

Poštovani roditelji, a i vi koji se tim imenom samo služite, šta se desilo?
Uplašena, već prilično umorna, a kažu i starija učiteljica budućih prvaka!”

Izvo: Zelena ucionica