Da li i vi izgovarate rečenicu: „U moje vreme nisam ni znao da puberetet postoji, pa šta mi fali?“
Znali ste, ali ste, odrastajući, prosto, zaboravili. Zaboravili ste koliko je teško ići u školu svakog dana, nervirati se, imati tremu, zaljubljivati se, odolevati iskušenjima vršnjaka (od onoga da pobegnu zajedno sa časa, do toga da popiju koje pivo više), istovremeno imati i strašnu potrebu da se bude prihvaćen od strane tih istih vršnjaka.
Naravno, vaš pubertet i vašeg deteta nije isti. Današnji tinejdžeri, za razliku od svojih roditelja, imaju kraći fitilj, drugačiju vrstu pažnje, pa svaki roditeljski pokušaj da sebe postave u superiorni položaj, odmah nailazi na neuspeh. Autoritet se stiče i zaslužuje, a ne podrazumeva. Upravo od vašeg međusobnog odnosa do ovog perioda, načina komunikacije, stepena poverenja koji ste postigli, zavisi koliko ćete sada biti uspešni kao sagovornik svog deteta. Svaki oblik moralisanja ili rečenice kao što su: „Kad sam bio tvojih godina…“, bez obzira koliko vi dobronamerni bili, znači zatvaranje vrata komunikacije. Istovremeno, dete je postalo gluvo za sve što ste nakon ove rečenice želeli da mu kažete. Ono sada ume da vas ne sluša, a da vi to i ne primetite.
OMNIPOTENCIJA je česta osobina koja kod tinejdžera. Podrazumeva da mladi u uzrastu od 13 do 17, 18 godina skoro uopšte ne poznaju svoje granice. Čini im se da sve znaju i da sve mogu. Ponekad i bukvalno nemaju predstavu o tome koliko brzo mogu da trče, koliko hrane im je potrebno da budu siti, koliko sati sna im je dovoljno. Veruju da mogu sve i da im je dopušteno sve. Omnipotencija je jedan od razloga zašto je teško razumeti ponašanje deteta.
Promene u pubertetu dešavaju se kroz: fizičke promene (glas, crte lice, ubrzan rast, maljavost, izraženija obeležja sopstvenog pola…) i unutrašnje, psihološke promene. To, kao roditelj, sigurno znate. Međutim, većina rodietelja ne zna ili je zaboravila iz vremena sopstvenog odrastanja, da je ovo vreme i stalnog samoanaliziranja, traženja sopstvenog identiteta, čestog neslaganja sa okolinom, pojačane potrebe za samostalnošću, želje da se bude drugačiji, sa izraženim unutrašnjim vulkanom emocija. Pubertet je vreme traženja odgovora na pitanja: ko sam, šta je smisao mog života, kakav je svet u kome živim….vreme preuveličavanja svojih emotivnih stanja, bez obzira da li je to briga, radost, strah… vreme kada se mnogo samuje, mnogo tuguje, mnogo plače. Istovremeno, možda je najizraženija potreba upravo da se ne bude sam, da se bude shvaćen.
U pubertetu je ubrzan razvoj emocionalne inteligencije.
Ova vrsta inteligencije se definiše kao sposobnost posmatranja vlastitih emocija i emocija drugih, sposobnost razumevanja svojih emocija, baš kao i razumevanje emocija drugih. Ali, kada se kaže da je osnovni pogled na svet jednog tinejžera, pre svega, emotivni, to ništa ne govori o njegovoj emocionalnoj inteligenciji. Sa druge strane, ako vi uspete da prepoznajete, razumete, poštujete različite emocije, i ponekad burne skokove raspoloženja kod svog deteta tinejdžera… takvo vaše ponašanje govori o vašoj visokoj emocionalnoj inteligenciji.
Iako tinejdžeri odaju utisak da im roditeljsko mišljenje ništa ne znači i ignorišu pokušaje da ostanete uključeni u njihov život, to nije tako. Naučite kako.
Ostanite uporni u pokušajima da razgovarate. Iznenadite ih pozitivnim reakcijama. Odolite provokacijama.
Recite im da ih volite kad se najmanje nadaju.
Oni nisu skloni da otvoreno pričaju o svojim problemima, tako da je na vama da razvijete sluh i za skrivene poruke i čitanje između redova. Nije dovoljno da samo vi govorite, već i da pokazujete iskrenu spremnost da čujete šta ono ima da kaže. Uostalom, tinejdžeri imaju potpuno istančan sluh. Pričaju samo dok znaju da ih slušate.
Nema komentara