Nekoliko znakova da ste pod ozbiljnim stresom zbog prelaska sunca milog na nošu.
Skidanje pelena jedna je od onih velikih prekretnica. I (skoro) svaka mama se tom trenutku raduje i istovremeno od njega strepi, pitajući se kako će to da izvede. (Tate, nema ljutiš, oni među vama koji su aktivno učestvovali u tom procesu verovatno mogu da se izbroje na prste jedne ruke.)
Sve knjige o roditeljstvu pune su saveta na tu temu. I čitajući ih, shvatate da stručnjaci za odgajanje dece izgleda podrazumevaju da ćete u rekordnom roku uspeti malu osobu da naučite da vas obavesti na vreme kad joj se piški ili kaki, uprkos činjenici da dotična mala osoba nije još čestito ni progovorila i da njeno životno iskustvo, do trenutka kad počnete da ‘skidate pelene’, govori da se piški ili kaki opušteno, gde god i kad god se poželi. Pošto mala osoba nosi pelene, jasno.
Ako na to dodate i babe, tetke, komšinice i drugarice koje imaju odraslu decu, pa su zaboravile kako to u stvari izgleda, koje vas izlažu “šta čekaš” i “vreme je” i “veliki/velika je već za pelene” pritiscima, jasno je da ćete biti pod tolikim stresom da ozbiljno rizikujete da vas zvekne srčka. Ok, možda ne baš infarkt, ali anksioznost svakako postaje realna opasnost.
Kako da znate kad je vreme da o’ladite malo? Evo nekoliko signala koji ukazuju da ste pod ozbiljnim stresom:
Sve vreme ste kao na iglama. “Opusti se malo, niko nije krenuo u školu u pelenama”, kazaće vam ona jedna, posebna prijateljica, ona što zna kako vam je i pre nego što progovorite.
Da, mislite vi, ali šta ako moje dete bude prvo? Uostalom, ponekad se desi i da čitate u novinama neki tekst o lenjim roditeljima čiji petogodišnjak još ne ide na nošu… I ne možete da se oduprete panici kad pomislite da biste i vi mogli da budete jedan od tih slučajeva za koju godinu.
Ponašate se kao poremećeni papagaj. “Je l’ ti se piški”, “reci mami je l’ ti se piški”, “hoćeš reći mami ako ti se bude piškilo”, “nemoj da zaboraviš da kažeš mami ako ti se piški”, “je l’ ti se piški”, “reci mami je l’ ti se piški”, “hoćeš reći mami ako ti se bude piškilo”, “nemoj da zaboraviš da kažeš mami ako ti se piški”, “je l’ ti se piški”… I tako po ceo dan, svakog budnog trenutka, DANIMA.
Očaj preti da prevlada. Gde god da se nađete (u gostima, u restoranu, u kafiću) prvo se raspitujete gde je toalet uz panični osmeh koji preti da preraste u facijalni grč.
Nekoliko znakova da ste pod ozbiljnim stresom zbog prelaska sunca milog na nošu.
Pravite se da ste smireni. Dajete sve od sebe da podmladak ne primeti rastuću frustraciju dok peti put u toku dana brišete pod asepsolom i lažno veselim glasom cvrkućete “sad će mama da donese čiste gaćice”. I donji deo trenerke, i čarapice, a možda i majicu, u zavisnosti od položaja u kojem je sunce milo bilo kad se upiškilo. (Uzgred budi rečeno, to što ste pomalo isfrustrirani i polako gubite živce, je ok. To je ljudski, a vi ste mama, ne antička boginja. NE POSTOJI roditelj koji je SVAKI PUT potpuno smireno izgovorio “nema veze, nezgode se dešavaju, sledeći put ćemo stići”. Ne postoji. Postoje samo oni koji su manje ili više vešto prikrili svoju povremenu nervozu.)
Odjednom imate “oko sokolovo”. Uspevate s drugog kraja stana da primetite signale da se detetu piški ili kaki. Čak i ako ste zauzeti nečim drugim. Jer, već drugog dana ćete naučiti da prepoznate svaki izraz lica, svaki stav tela, svako diranje piše, svako ukrštanje nogu koje ukazuje na to da je vreme za nošu ODMAH.
Krećete se brže nego što ste ikada mislili da je moguće. Jer, kad primetite ove signale iz prethodnog pasusa, znate da imate između 5 i 10 sekundi. Inače… asepsol, čiste gaćice, donji deo trenerke, čarapice, a možda i majica…
Kako da izbegnete sve ovo?
Budite strpljivi. Sačekajte da dođe pravi trenutak. Ne uzrast koji su propisali “stručnjaci”, ne uzrast u kojem su pelene skinula deca vaših koleginica s posla. Ne uzrast u kojem ste vi ili vaš suprug prešli na nošu kad ste bili mali. Pravi trenutak za vaše dete. To je jedino što se računa.
Kako da znate kad je došao taj trenutak? Naše iskustvo (ograničeno, doduše, na jedan primerak malog zamorčeta) kaže da je pravi trenutak kad podmladak počne da vas obaveštava da želi da mu se pelena promeni istog trenutka kad uradi nešto. Jednog dana prosto će zahtevati da se pelena istog trenutka promeni, vi ćete biti zbunjeni (bar sam ja bila, ali sam svaki put ostavljala sve što radim i menjala pelenu iz istih stopa), to će se nastaviti i sutra i prekostura… I četvrtog dana ćete shvatiti – došao je pravi trenutak. Noša je dobila počasno mesto na sred kuće, i posle dva dana tokom kojih su gaćice na smenu bile suve i mokre (“ooooo, mama, vidi, ali nema veze”, “naravno da nema veze, ništa strašno, dođi da vidimo koje ćeš gaćice da izabereš”) trećeg dana ujutru sve je došlo na svoje mesto. Stvarno. I kad kažem “sve je došlo na svoje mesto” mislim – pelena je i noću bila suva od tog trećeg dana, pa smo i od pelena u toku noći vrlo brzo odustali.
Ne brinite se, dakle. Jer kad dođe taj vaš “treći dan”, shvatićete da je sva ta briga bila potpuno nepotrebna
Izvor: Moj pedijatar
Nema komentara