Moj sin ima 17 meseci i ponekad ima izuzetno burne izlive neprijatnih emocija. Ovo zvuči kao predstavljanje u nekoj grupi samopomoći iz američkih filmova, ali zaista i jeste tako.
Kada tvoje anđeosko i milo dete odjednom povremeno počne da vrišti, ujeda, udara, baca, potrebno je puno rada na sebi da to prihvatiš, da ostaneš pribran i jak i da njemu pomogneš. I da priznaš pred drugima da vi imate takva iskustva, jer će mnogi jedva dočekati da kažu “Iju, mi nismo imali takva iskustva. Moje dete nikada nije bilo besno. Moje dete je jako mirno.”
Burni izlivi emocija se jednom rečju zovu tantrumi. Javljaju se već oko prve godine i podrazumevaju izlive bilo kakve frustriranosti ili nelagode, čiji razlozi mogu biti brojni: glad, umor, nezadovoljenje neke trenutne želje. Obično se ove burne reakcije vezuju za bes, ali neretko mogu biti i rezultat straha. Većina dece burno reaguje usled besa, a upravo to je u početku roditeljima najveći problem. I sama reč “bes” u našem jeziku zvuči prejako i društveno neprihvatljivo. Odmah asocira npr. na kasniju delinkvenciju, za razliku od straha. Često kao da je lakše prihvatiti i pred drugima priznati da ti je dete na ranom uzrastu plašljivo i povučeno, kao da je lakše to povezati za razvojne neminovnosti, nego kada ti dete baca ili ujeda u situacijama nezadovoljstva. A i strah i bes su osnovne emocije koje svako dete na jedan ili drugi način iskusi. Koja je neprijatnija i koju bi više valjalo izbegavati ostaje na sud ličnom mišljenju. Ono što je sigurno je da visok intenzitet obe ove emocije ne donosi funkcionalno ponašanje.
Ne zaboravite da su osnovne emocije koje se kod deteta javljaju još pre prvog rođendana: radost, tuga, bes i strah. Sva deca ih iskuse u manjoj ili većoj meri. I sve te emocije su dozvoljene.
Posebna hrabrost je potrebna da pred svima priznaš da tvoje dete povremeno burno reaguje, jer si uglavnom okružen pričama roditelja koji su puni saveta i pouka kako jedan roditelj treba da se ponaša, pa ti se čini da njima sve to ide od ruke i da nakon jednog pokušaja sprovođenja nekog tamo zlatnog saveta njihovo dete odmah nauči da se ponaša na prihvatljiv način. Slažeš se da je potrebno da si pribran i da je važno da prvo ti prihvatiš i dozvoliš sve emocije kod deteta da bi posle i ono to moglo uraditi, ali ono što mnogi koji savetuju roditelje zaboravljaju je da daju i konkretne savete kako roditelj do toga da dođe.
Biti pribran roditelj koji istinski prihvata sve detetove emocije je CILJ, i često je potrebno puno rada i strpljenja da se do njega dođe.
Sve su to faze kroz koje roditelji prolaze i neophodno je stalno ih podsećati na poznate mantre Proći će! ili OK je da se tako osećaš!, kako bi uspešno i pravovremeno došli do pomenutog cilja i onda bili sposobni da pomognu svom detetu.
Možda vam naše iskustvo otvori neke nove vidike. Moj sin je prvi tantrum imao tu negde oko prvog rođendana. Šetali smo i probudio se nakon dremke u kolicima. Nakon 5 minuta je iz čista mira počeo da vrišti i da se izvija. Bio je to i period nekih zlokobnih zubića i u tom trenutku ga je definitivno nešto i zabolelo, ali sve je izgledalo zaista sablasno. Vrišti, izvija se, ne mogu ni da ga držim je mi klizi, klizi i niz kolica, neće na siku, nije još hodao pa nije mogao ni da stoji. Ljudi se zaustavljaju, komentarišu. Ne znam sa čim prvo da se izborim: sa strahom da mu se nešto dešava, sa doživljajem nemoći jer ne znam da mu pomognem, ili pak sa sramotom jer ljudi komentarišu, stoje i gledaju. Posle nekoliko minuta je prestao, i nastavili smo da šetamo, oboje izmučeni. Drugi put je bilo na moru, posred manje plaže. Tu je bio i muž. Sinu opet ništa ne pomaže, ne možeš ga ni uzeti ni odvesti na neko drugo mesto jer klizi iz ruku od ukočenosti. Ovaj put uspevam da budem usredsređenija na njega a ne na ljude koji se okupljaju, ali tu je sad i muž kojem je ovo prvo “svedočanstvo”, pa moram i njega da smirujem i da ga ubeđujem da je to normalno i da će proći. Nekako smo uspeli da čvrsto zgrabimo i njega i sve te kese, suncobrane i torbe i samom promenom mesta sinu je sve bilo kao rukom odnešeno. Naredni put se sve desilo u sred centra grada, opet na neki najmanji povod. Ovaj put sam bila totalno operisana od toga šta će drugi reći, čak sam opušteno i baku smirivala povodom toga. Bila sam usredsređena na istraživanje šta sinu odgovara da (ne) radim u tom trenutku. I tako dalje još par sličnih iskustava, sve do osnovnog cilja: budi pribran i prisutan da bi mogao da mu pomogneš, koji sam skoro pa skroz dostigla. Još uvek smo na početku. Pretpostavljam da nas svakakvi “ispadi” tek čekaju.
Ono što je meni falilo su saveti kako izaći na kraj sa tantrumima kod jako malog deteta. Lako je kad imaju 2+ pa možete izmišljati silne kreativne načine da oteraju bes (da ga stave u kutiju, puste niz wc šolju, i sl.) ili da mu nakon smirivanja lepo objasnite šta se desilo i da izvučete potrebne zaključke. Poseban je izazov to sve raditi kada ti je dete napunilo tek godinu dana i kada jedva da zna da pokaže ko je mama a ko tata, a kamoli da razume šta on to sad oseća.
Ovo su zaključci do kojih sam ja došla:
- U redu je da u početku i vi osećate sramotu, strah ili tugu povodom detetovih takvih “ispada”. Prihvatite ta svoja osećanja, jer ćete samo tako i svoje dete moći da nučite da prihvati svoje neprijatne emocije. Tek kada ih prihvatite i sebi ih dozvolite moći ćete da poradite na tome da ih umanjite i na kraju potpuno uklonite.
- Neadekvatne izlive emocija imaju skoro sva deca u ranom uzrastu. Niste sami u tom problemu. Neki roditelji o tome ne pričaju, neki manje stresno to prihvataju. Neka deca nemaju problem sa pokazivanjem besa, ali imaju npr. sa strahom ili tugom. Sve su to neprijatne emocije i svaka od njih se mora manifestovati u manjoj ili većoj meri.
- Pronađite šta vašem detetu najviše odgovara u tom trenutku. Jedno je teorija, a drugo je praksa. Nekoj deci odgovara da ih češkate i da ih mazite, kod druge sve prođe kad ih jako zagrlite. Ah, koliko su srećne te mame kod kojih zagrljaj leči sve. Mom sinu ništa od toga ne prija. Emocije ga toliko preplave da ga svaki dodir i reč još više iziritiraju. To sam shvatila jer čim pokušam da mu se približim on se okrene i ima potrebu da se udalji. Ja mu stavim do znanja da sam tu u blizini i on kad završi sam dođe i hoće da ga uzmem. Onda se mazimo, tešimo pa malo sikimo.
- Pustite ga da emociju abreaguje do kraja. Ja sam upravo uspavala dete koje je pre toga čitavih pola sata vrištalo. Čitam da tantrumi obično traju po par minuta. Ne kod nas. Sam se povukao u ugao kuhinje i tamo vrištao. Nije dao da mu priđemo, da mu se obratimo. Kad je završio, došao je do mene. Prikačio se na siku i zaspao od umora! Neki predlažu skretanje pažnje kao način da dete prekine sa burnim abreagovanjem, ali nisam sigurna koliko je to dobro za slanje poruke da su sve emocije dozvoljene. To je više poruka za “nije dobro/ne smeš da osećaš to što sada osećaš”.
- Obezbedite detetu bezbedno okruženje. U trenucima tantruma dete želi da baca, da lomi, da ujeda. Dobro je da mu na dohvat ruke tada njie staklo, nož ili nešto drugo čime može da povredi sebe ili druge. Moj sin od siline emocija u tim trenucima pokušava da ujeda. Sprečim ga u tome uz kratku rečenicu “To mamu boli. Neću ti dozvoliti da me ujedeš.” Prethodnu noć se bacao po krevetu tik uz krevetac, pa sam ga delimično prdiržavala dok je vrištao, da se ne bi udario o ogradicu.
- Ostavite priču za posle tantruma. Dok vrišti, dete nije u stanju da vas čuje. Ostavite sve priče i objašnjenja za trenutke nakon završetka tantruma.
- Znajte da je detetu u tom trenutku najteže. Preplavi ga silina različitih emocija, nervoze i neprijatnih raspoloženja sa kojima ne zna šta će i kako će. Imate i vi kojekakve emocije u tom trenutku, ali vi ste odrasli i lakše ćete naučiti šta sa njima.
- Vaše prihvatanje i nežnost su mu najpotrebniji u momentu kad se izliv emocija završi.Nemojte se ljutiti na njega. Poslednje što mu treba je još i krivica zbog emocija koje je doživeo. Ponavljajte sebi stalno da je “svaka emocija dozvoljena” da biste posle to mogli i njemu da stavite do znanja.
- Pričajte mu po završetku tantruma, ma na kom uzrastu on bio. Kada je imao 12 meseci sigurno da nije razumeo šta mu ja to pričam, ali mu je prijao moj smiren ton i obraćanje. Govorio mu je da sam tu za njega i da je najgore prošlo. Sada mi je sin malo veći, pa i reči sigurno dopiru do njega. Dok se grlimo ja mu ponavljam rečenice tipa: Najgore je prošlo. Mama je tu. Bilo ti je teško jer te je obuzela nervoza/bes. Prošlo jeeee. Oterali smo gaaaa. Gotovo jeeee. Sada ćemo da uživamo. Time potvrđujem da mu je bilo teško, ali da to što je doživeo nije zabranjeno. Kao i to da će jednom svakako proći.
- Uvek stavljajte do znanja da ste tu za njega. Moj nas sin pogledom stalno traži, iako mu ne prija da ga dodirujemo i da mu se obraćamo u tom trenutku. Mi ili radimo ono što smo pre toga radili, ili pokušavamo da pričamo (što je često teško jer preglasno vrišti) ili jednostavno sedimo i ćutećki čekamo da ga prođe. Ali, svo vreme smo u njegovom vidokrugu.
Sve ovo divno zvuči, ali kao što rekoh, jedno je teorija a drugo je praksa. Sve što sam vam rekla jeste iz našeg iskustva. Potrebno je vreme do svega toga doći. I mi smo još uvek na početku. Pretpostavljam da nas svakakvi “ispadi” tek čekaju.
Ko vam kaže da od početka opušteno i pribrano izlazi na kraj sa ovakvim nenadanim burnim reakcijama, taj vas laže. Ljudi smo i učimo svaki dan. I taman kada pomislimo da smo sve naučili i postavili sve bitne principe vaspitanja, dete nas iznenadi nekim novim ponašanjem koje automatski postaje još jedan izazov za nas kao roditelje.
No, u tome je i čar roditeljstva, zar ne?
Izvor: Moj pedijatar
Nema komentara