Pogledajmo svakodnevne prizore oko sebe, zatim, svakako kritički, ali pogledajmo štampu, vesti…i šta možemo da zaključimo, kada su u pitanju deca, počev još od najranijeg uzrasta, pa sve dok ne počnemo da ih smatramo odraslima? Nažalost, često se može naići na tekst o tzv. vršnjačkom nasilju u školi i na ulici, deca od samo tri godine ispoljavaju histeriju, a da ne govorim o maloletničkom prestupništvu, kriminalu… Svaka porodica je jedinstvena, ali zašto onda imamo toliko sličnih primera besa među decom, iživljavanja, nestrpljenja, čak i nemorala kod dece u pubertetu?
Dobro je poznato prebacivanje krivice od škole na porodicu i obrnuto, pa kad to ne ide onda su neke „institucije“ odgovorne i nikako da nađemo rešenje problema! Međutim „ključ“ za rešavanje ovog, posve složenog pitanja, ponašanja dece, opsnog za društvo, je sagledavanje uzroka. Šta smo to propustili, šta zaboravili, kako se ponašamo mi odrasli, kuda stižemo, ako nismo okrenuti duhovnosti i posvećenosti radu?
Nama odraslima nedostaje smirenja, a prava duhovnost, tj. pravoslavno vaspitanje dece, može postojati, ako roditelji rade na sebi. Duhovnost nas, ljudskih bića, načinje svoj put, još od prvog trenutka začeća. Dok je majka u blagoslovenom stanju, oba roditelja treba da vode računa o sopstvenom miru, mislima, rečima, kao i o međusobnoj ljubavi! Ovo je prvi uslov da čedo poprimi osećaj prave duhovnosti i potrebe za istinskom ljubavlju i zajedništvom. Sve ovo je tek prvi korak, kako bismo osigurali da opštečovečanski zadatak počne kako treba, da bude bez osnova za užase, koje mnoge porodice proživljavaju i ne sluteći da je i kako je drukčije moglo.
Početak duhovnosti i osećaja pripadnosti porodici, a i široj zajednici su osnov za rad, zato i jeste veoma važno, šta nudimo svojoj deci. Međutim, dešava se da deca, po svojoj ljudskoj prirodi ispoljavaju, nesvesne porive, kao što su, tvrdoglavost, neposlušnost, sebičluk, ljubomora, a ponekad i lukavstvo. Ove osobine svakako ne treba dopustiti, da postanu obeležjem jednog novog bića. Kako sada s tim? Sa nesavršenošću deteta, kao začetka jednog neponovljivog stvaraoca, treba biti obazriv – treba se boriti da nepoželjni porivi ne pređu u naviku, a istovremeno, razvijati moral. U slučaju da se borimo sa ovim nesavršenostima našeg čeda, moramo biti revnosni i srtpljivi, a na taj način pripremati dete za rad, koji je temelj svega i spas od stanja, koja ne gode duhu.
Kada deca nauče da je strpljivost, redovnost i umerenost, dobra i važna, to će postati i njihov način života, te će se tako i odnositi prema radu. Idemo li od duhovnosti ka radu ili od rada ka duhovnosti? Uvek krećemo od duhovnosti i prenošenja važnih moralnih normi. Ovde govorimo o posvećenosti, marljivosti, smirenju, osećaja za zajednicu i tuđe potrebe, o važnosti da se ličnost i sama ostvari.
Postignemo li sve ovo sa decom, računajmo da je put do uspešne, radne ličnosti moguć, do ličnosti koja radi, stvara i doprinosi zajednici, sopstvenom kreacijom. Ovo znači da, kada stvorimo ličnost, kojoj su moralne i duhovne vrednosti, na prvom mestu jasne, a zatim i važne, ona će sama po sebi razumeti značaj rada, pomaganja, stvaranja i sveukupnog doprinosa društvu i zajednici u kojoj živi. Doprinos zajednici je davanje i požrtvovanje, to nam jasno govori da su rad i duhovno poimanje života u neraskidivoj vezi.
Lenjost je greh, iz lenjosti proizilaze loše misli, potreba za destruktivnošću ili bezvolja. Baš iz razloga, što decu prezaštićujemo, događa se da ona odu u stranu, koja nije povoljna ni za okolinu, ni za njih same. Rad je ono gde se i deca i odrasli mogu potvrđivati, zalagati zajedno i zaokupljati misli nečim, što čoveka čini upravo čovekom.
Puko ispunjavanje radnih obaveza, takođe ne može biti kompletan uzvišen čin, zdravorazumskog bića kao što je čovek; u radu se treba pronalaziti smisao i rad upotpunjavati molitvom. Opet se vraćam na činjenicu, da se ovi važni osećaji za duh i molitvu, kao i za brigu o telu i radu, stiču još u majčinoj utrobi i kasnije nadopunjavaju vaspitanjem.
Ako bismo mogli o svemu, o čemu sam govorila svakodnevno misliti i pružati svoja znanja drugima, onda bi došlo do vidnog napretka u našem okruženju. Reč je o preuzimanju odgovornosti za bilo koju ulogu, koja nam je data ili koju mi sami prihvatamo. Sve dok se trudimo da ne podležemo žurbi svakodnevice i merama koje su isključivo materijalne prirode, moći ćemo da se suočimo sa obavezama, odgovornostima i činjenicom da se svakodnevmo bavimo sobom, ali i drugima. To sa sobom nosi i puno rada i odricanja i naravno molitve i razmišljanja o sledećem koraku, koji bismo trebali da napravimo.
Ponekad zastanimo…pogledajmo, malo unazad, malo unapred – pokušajmo da pronađemo razloge za neka događanja, koja ispunjavaju naše, kao i živote naše dece. Možda smo nešto propustili, ali to nije znak da treba da odustajemo ili da neke stvari i odnose sa drugima ne treba da menjamo. Onda neće biti ni straha da će društvo propasti ili da će deca iz nekog razloga, ispoljavati porive, svojstvene čoveku, ali ipak nepoželjne po društvo. Najvažnije od svega je da čovek sebe doživljava, zaista kao duhovno biće i da radom upotpunjuje svet.
Izvor: Zelena ucionica
Nema komentara