Disleksija u velikoj meri otežava savlavadanje školskog gradiva, a uglavnom je imaju dečaci. Sa smetnjom se rađa, uzrok su geni i psihosocijalni faktor, često se otkrije u igri „na slovo na slovo“
U eri interneta kada su sve informacije dostupne, često polovične, roditelji su skloni da sami donose dijagnozu o problemima detetu koje ima teškoće sa čitanjem. Tome su skloni i učitelji kao i druge profesije, obično pogrešno insistirajući na tome da dete ima disleksiju. Tačno je da je disleksija poremećaj veštine čitanja, a da li se baš uvek radi o tome, objašnjava logoped i neuropsiholog mr Danijela Helc iz beogradskog Union health centra:
– Kod dijagnostikovanja disleksije treba biti oprezan, pogotovo kada je reč o nedovoljno stručnim osobama, bez obzira na simptome koji se ispoljavaju. Ne znači da svako dete koje ima problem sa čitanjem i pisanjem ima disleksiju i ta vrsta etiketiranja može više da škodi nego da pomogne – upozorava sagovornica „Života plus“.
* Šta je disleksija?
– Smetnja u razvoju i sticanju sposobnosti čitanja. Inače problemi mogu da se ispoljavaju kod brzine i tečnosti čitanja, kao i tačnosti i razumevanja pročitanog. Disleksija se javlja kod dece prosečne i natprosečne inteligencije, sa dobrim vidom i sluhom. Ovi podaci, uz sa stvaranjem adekvatne motivacije i odgovarajućih psihosocijalnih uslova predstavljaju pravi način za uspostavljanje dijagnoze. Ovo je važno jer se pod pojam disleksije neopravdano svrstavaju i neki drugi poremećaji. Postoje deca koja se pogrešno izjednačavaju sa disleksičnom jer imaju niži koeficijent inteligencije, pa shodno tome sporije sazrevaju i otežano uče.
* Da li je ovaj poremećaj toliko raširen, pa se zato o njemu mnogo govori?
– Do pre deset godina se o disleksiji malo govorilo, jer se nije dovoljno znalo. Često nije bila ni prepoznata pa time ni dijagnostikovana kod dece. Ali, ekspanzijom interneta dogodilo se to što imamo danas. Disleksija ne beleži nikakve epidemijske razmere, kod nas je ima 10 odsto mališanali, a zbog slikovnog pisma ovaj poremećaj u Kini i Japanu otkrije se samo kod jednog procenta đaka prvaka. S druge strane, u zemljama engleskog govornog područja gde je velika razlika između pisma i izgovora, disleksija je prilično zastupljena i to od 15 do 30 procenata. Iako postoji velika zainteresovanost naučnika i lekara, još nema preciznog odgovora o tome šta disleksiju pokreće. U uzroke se ubrajaju nasleđe i psihosocijalni faktori. Generalno posmatrano, devojčice se smatraju boljim čitačima, zbog čega je ovaj poremećaj češći kod dečaka.
* S obzirom na to da nije bolest, kako se javlja?
– Nije bolest već smetnja sa kojom se rađa, a uočava se tek kada se pođe u školu i počinje sa pisanjem i čitanjem ili u predškolskom uzrastu, kada se razvijaju predčitačke sposobnosti. Obično se otkrije kroz igru „na slovo na slovo“. Tim dečijim igricama se, inače, razvija audiološka analiza i sinteza glasova u maternjem jeziku, odnosno vrši se prepoznavanje prvog, poslednjeg glasa i glasova u sredini reči. Dete u tom uzrastu treba da ima razvijenu fonološku svest, odnosno sposobnost fonološke obrade reči koja podrazumeva sposobnost rastavljanja reči na slogove i sastavljanje slogova u reči
Shutterstock
* Šta se dešava kada dete sa disleksijom pođe u školu?
– U nižim razredima, dok su školski zahtevi manji, inteligentnija deca vešto mogu da prikriju svoj problem. Ta deca se uglavnom smatraju lenjom, nezainteresovanom, svojeglavom, nezrelom, iako je istina potpuno drugačija. Ona su obično tiša i povučena zbog nesigurnosti koju im stvara ova smetnja. Izbegavaju da se ističu na času i čitaju naglas, koristeći razne izgovore i u školi i kod roditelja. Nažalost, te izgovore ne razumeju ni roditelji ni nastavnici pa ih osuđuju. Posledica takvog odnosa kod dece izaziva fizičke reakcije koje se tokom čitanja ispoljavaju u vidu crvenila, znojenja, treme, ubrzanog lupanja srca…
* Kako se ponaša dete u višim razredima?
– Kako prelazi u više razrede, tako se usložnjava i školski program, pa su stagnacije u školi i nazadovoljavanje obaveza sve vidljiviji. Kada počnu da beleže sve lošije rezultate, roditelji i nastavnici odlučuju da dete pošalju kod logopeda, iako je to trebalo da učine kada su nastali prvi problemi. Najbolje bi bilo da se prva dijagnoza uspostavi posle drugog razreda ili u trećem, odnosno do desete godine. Tada postoje individualne razlike u brzini učenja čitanja, a vrlo je značajan i činilac predznanja sa kojim dete polazi u školu. Da bi se dijagnoza pravilno uspostavila, neophodno je da dete kasni u čitanju od dve i više godina u odnosu na vršnjake.
* Da li se disleksija ispoljava kod sve dece na isti način?
– Kao što ne postoje dva ista deteta, tako ne postoje ni ista deca sa ovim problemom. Disleksične greške se javljaju na više nivoa i nisu istovetne kod svih. Mogu da budu na nivou glasa, sloga ili cele reči. Greške su po tipu supstitucije, odnosno zamene reči ili njenih delova, omisije kada se delovi reči ili cela reč „guta“, a moguće je i dodavanje glasova. Neka deca preskaču redove, imaju slabiju vizuelnu percepciju, kratkoročno pamćenje. Zapaža se i dezorijentacija desno-levo, gore-dole, ispred-iznad, kao i loša vremenska orijentacija.
* Šta se konkretno dešava tokom čitanja?
– Čuju se neadekvatno akcentovane reči, ne poštuju se znaci interpukcije, dete ne razume pročitan tekst jer previše napora ulaže da bi ga na pravilan način pročitalo. Lakše se prepoznaju reči koje se češće koriste, ali da bi dete razumelo i prepoznalo ono što je napisano, trebalo bi da poznaje i semantiku, sintaksu i gramatička pravila kao i odnose kojima su reči povezane. Prilikom čitanja teksta se istovremeno posmatra brzina, tačnost i tečnost. Dete sa disleksijom čita sporo, napamet ili sriče slova, nije u stanju da razume ni zapamti tekst, pa ne može ni da prepriča pročitano. Čak i kada čita ponovo isti tekst, pravi iste greške ne shvatajući gde greši.
MAME I TATE, BUDITE STRPLjIVI
Pošto nije bolest, disleksija se ne leči već se pod stručnim nadzorom primenjuju odgovarajuće tehnike koje pomažu deci da lakše prevaziđu smetnje u školovanju i tokom života. Ako se problem prepozna u detinjstvu i otkloni, ne ostavlja nikakve posledice. Mišljenje stručnog lica je od presudne važnosti.
Da bi se detetu pomoglo, treba puno vremena i energije da se uloži, a imamo situaciju da roditelji često gube strpljenje.
Ukoliko žele uspeh, mame i tate moraju da se naoružaju strpljenjem, ne smeju da omalovažavaju svoje dete niti da ga porede s vršnjacima. Trebalo bi da ističu njegove kvalitete, da mu pruže adekvatnu pomoć, odvedu ga kod logopeda i stalno ohrabruju i podstiču da napreduje. Zahvaljujući porodičnoj i stručnoj podršci, deca sa disleksijom uspešno završavaju fakultete i visoke škole. Nažalost, čak dva odsto od ukupnog broja nikada ne nauči da čita, a veliki broj napusti školu – ističe sagovornica „Života plus“.
SLAVNI, USPEŠNI I GENIJALNI
Mnoge poznate ličnosti iz sveta nauke, kulture i umetnosti koje su svojim dostignućima zadužile čovečanstvo, imaju ili su imale disleksiju. Među njima su i Isak Njutn, Tomas Edison, Aleksandar Bel, Albert Ajnštajn. Tu su i poznati pisci Mark Tven, Ernest Hemingvej, Agata Kristi, Hans Kristijan Andersen, slikari Leonardo da Vinči, Pablo Pikaso, političari Vinston Čerčil, Džon Kenedi, čuveni Volt Dizni, glumci Entoni Hopkins, Tom Kruz, muzičar Džon Lenon…
Izvor: Vecernje novosti
Nema komentara