Čudom se čudimo koliko su nam deca posrnula, koliko su agresivna, a njima se najmanje bavimo
U nekom normalnom svetu ne bi se ni pisalo o nasilju. Ali mi ne pišemo o nasilju, mi ga živimo. Nekako smo se već navikli da slušamo o nasilju u porodici i da se cela dva sata čudimo vestima da je muž ubio ženu ili obrnuto. Nasilje nad decom nas, srećom, još uvek ne ostavlja ravnodušnima. Možda je to znak da još ima nade za nas, dok nismo i na to oguglali. Posebno aktuelno zadnjih meseci je školsko nasilje. I možda nikoga ne pogodi dok mu dete ne pođe u neki od kolektiva. Kad krene u vrtić, pa se vrati sa satom na ruci od ujeda drugara, shvatite da ne možete baš uvek da ga zaštitite. Ali kažete sebi da mora da se kali. Ipak kad krenu u školu, očekujete da se ozbiljna institucija bavi svojom decom, svojim poslom. Onda se razočarate jer shvatite da je škola samo još jedna od institucija u Srbiji gde vlada zakon jačeg.
Nedavno se u Beogradu desio neverovatan pokušaj školskog nasilja. Neverovatan, jer nasilnik ima samo 8 godina. Dok je pokušavao da drugara ubode makazama u glavu, isprečila se učiteljica i tom prilikom dobila posekotinu. Na stranu sad njena povreda, koja je isto pokazatelj kolektivnog posrnuća, jer oslikava nemoć nastavnog osoblja da spreči decu da im naude, ali zamislite tog dečaka za 10 godina. Ja ne smem.
Druga deca koja su to gledala naravno da su preživela traumu, koja će mnogima pokvariti lepe misli o vremenu provedenom u školi. Eto posla za školskog psihologa, koji će pokušati da sanira posledice, umesto da ih je neko sprečio. O svim dešavanjima direktorka beogradske škole nije želela da daje izjave, jer kako je navela, tako je bolje za dečaka. Ako ga dovoljno poznaje da bi znala šta je dobro za njega, zar nije trebala da bude upoznata sa mogućom agresijom?
Ono što je zanimljivo je da niko ne pominje dečaka koji je umalo bio teško povređen, njegov strah i osećanja. Ne mogu, a da se odmah ne setim dečaka Alekse Jankovića i njegovog samoubistva zbog vršnjačkog nasilja nad njim, koje je predugo trajalo. Ne mogu ni da se ne setim njegove majke koja se i dalje lavovski bori da se usvoji Aleksin zakon o vršnjačkom nasilju. Aleksin zakon predvidja mogućnost da nasilnik bude suspendovan iz škole do 30 dana, a da mu se u međuvremenu pruži stručna pomoć, kao i oduzimanje licence i otkaz za nastavnike i stručna lica koja ne prepoznaju nasilje u školi.
I naravno da se upravo zbog toga i odugovlači sa usvajanjem, jer bi u tom slučaju neko zaista morao da odgovara. A mi na to nismo navikli, to je isključivo odlika civilizovanog društva. Da li je Aleksin zakon rešenje i za nedovoljno angažovanje nastavnika ali i za roditeljski nemar? Da li će se roditelji vise baviti svojom decom ako im država zakonom ulije strah da njihovi mezimci neće ići u školu 30 dana već će tada morati da se bave i oni sami i psiholozi. A šta će tek komšiluk da kaže…
Niko ne kaže šta izazove u jednom osmogodišnjaku bes da može da pokuša da ubije vršnjaka. Koje traume to dete u kući preživljava i da li će i kod njih pokucati Centar za socijalni rad i konačno početi da radi svoj posao?
Čudom se čudimo koliko su nam deca posrnula, koliko su agresivna, a njima se najmanje bavimo i najmanje njima posvetimo pažnju. Nemamo kad od previše posla, vibera, mesendžera, da bismo održali kontakt sa prijateljima u ovo ludo vreme. A jureći, izgubimo kontakt sa svojim detetom. Kod agresivne dece, najčešće se pokaže da to urade majke, trčeći trku koja je unapred izgubljena, da budu bolje od mnogih, umesto da trče za svojom decom.
“Dužnost je roditelja da ne smatraju decu svoju za isključivu svojinu svoju, no da ih odgajaju malo za sebe, a dosta za društvo. Majka priroda naučila je dovoljno svako dete sebičnosti, majka Srpkinja nema tome što da doda no ima oduzeti”, reče vladika Nikolaj Velimirović
Roditelji, čuvajte decu – od druge dece i od njih samih.
Izvor: Zelena ucionica
Nema komentara