Kako možemo očekivati da mališan bude samostalan ako mama sve radi umesto njega? Dok ide u vrtić, ona ga skida i oblači, u osnovnoj školi mu pakuje knjige, a u starijim razredima kupuje udžbenike i sveske! A ako su kod kuće baka i deka, dete ne obavlja bilo kakve kućne poslove, niti odlazi u nabavku.
A onda roditelji svoga praktično odraslog čeda kukaju: naša miljenica je po ceo dan kod kuće, a ni krompir ne ume da oljušti, a sin ne ume ni đubre da baci. Ali pre nego što počnete da se vajkate i optužujete decu za lenjost, osvrnite se na vlastito ponašanje. Psiholozi tvrde da smo za to što naš potomak ne ume ništa da uradi samostalno krivi upravo mi, roditelji.
„Ne diraj đubrovnik, isprljaćeš se!“
Prvi put dete dobija packe za samostalnost već sa dve-tri godine: onda kad u stanu imitira ono što rade odrasli. Uzima đubrovnik i metlu, ili sunđer za sudove, ili krpu u kupatilu… I istog časa čuje: „Ne diraj, isprljaćeš se, polomićeš, ispašće ti…“
Ipak može i drugačije. Dozvolite detetu da pomogne mami u kućnim poslovima. Naravno, u tom uzrastu ne možete da ostavite dete samo i pustite ga da vam, na primer, opere sudove. Morate da pazite da mališan ne padne, da nešto ne prospe ili ne razbije, a dok pere sudove nagnuto nad sudoperu, morate da budete kraj njega da se ne opeče na vrelu vodu ili ne razbije tanjir.
U tom ranom uzrastu deca vole da rade sve što rade odrasli, a roditeljima se pruža sjajna prilika da mu te svakodnevne radnje pređu u naviku. Zato mu, recimo, kupite malu metlu i naučite ga da počisti mrvice ispod stola posle doručka ili složi sudove u sudoperu posle obroka. Jer, već sa dve godine mališan je u stanju to da uradi. On takođe može da pospremi igračke, složi svoju odeću, a uz pomoć odraslih naučiće i da se skida i oblači.
„Ja ću da te obučem, tako je brže!“
Učenje samostalnosti je dug proces. Roditeljima je često lakše da mnogo toga urade umesto deteta. Na primer, dok ujutru žurimo na posao nemamo vremena da čekamo dok naš mezimac svojim nespretnim prstićima zakopča svako dugme. Ako mu dozvolimo da sam opere svoje soknice, moraćemo naknadno da ih „doperemo“. Ipak, izlaz postoji. Počnite da se oblačite ranije, spremite odeću koja se navlači preko glave i nema dosadne dugmiće, soknice operite zajedno, a kad pere sudove, vežite mu kecelju.
„Još si mali!“
Ne postoje stroga pravila kada i šta dete treba da radi samo. Međutim neke etape odrastanja kod svih mališana dešavaju se u približno istom uzrastu. Tako se recimo sa pet godina većina oblači sama, a oko četvrtog razreda, sami se vraćaju kući iz škole. Veoma je značajno da na vreme „pustite“ decu. Ako to ne uradite, moguće su teškoće sa socijalizacijom. A ako dete ne ume da komunicira s odraslima, ili da nađe put do bioskopa i pređe ulicu, to je ozbiljniji problem od nesposobnosti da veže pertle.
Učimo da budemo odrasli
Samostalnost je pre svega odgovornost, tvrde psiholozi. Učeći dete samostalnosti, učite ga da snosi odgovornost za svoje reči i postupke. Možda mu neće sve polaziti za rukom odjednom, javljaće se greške, zakašnjenja, neuspesi – ali to su neizbežne etape odrastanja i sazrevanja.
– Napravite okvirni spisak obaveza deteta. Ako vam je teško da se odlučite, pogledajte šta umeju da urade njegovi vršnjaci.
– Ne kopirajte slepo rešenja drugih roditelja. Svaki mališan ima svoj tempo razvoja, a svaka porodica svoje običaje i navike.
– Poželjno je da neke samostalne „akcije“ dete preduzima zajedno s drugarima. Na primer, da ide na časove jezika ili u muzičku školu s drugom ili drugaricom, a ne sa bakom.
– Ne zaboravite da sa proširivanjem kruga obaveza, proširite i detetova prava. Kako ćete mu u protivnom pokazati da je postalo bar malo samostalnije?
– Svaki sledeći novi korak ka samostalnosti treba da bude propraćen lekcijom iz bezbednosti. Sudovi se peru tako da se ne razbiju, ulica se prelazi samo na zeleno svetlo i na pešačkom prelazu…
Izvor: Zelena ucionica
Nema komentara