Danas, nakon mnogobrojnih studija i nagomilanih rezultata, sa sigurnošću možemo tvrditi da se jedinci zapravo ni po čemu posebno ne razlikuju od ostale dece.
Najuporniji stereotip je onaj o „tipičnom jedincu“. Jedinci su, dakle, razmaženi, sebični, egoistični, prezahtevni, prezaštićeni, ali i usamljeni i neprilagođeni. To će najčešće reći baš oni koji nisu jedinci. A ima li dokaza da je zaista tako? Ne, ali mišljenje je toliko uvreženo da ga je gotovo nemoguće iskoreniti.
Krenimo samo od svakodnevnih situacija u kojima roditelji izražavaju želju i motivaciju za drugim detetom, samo da ne bi „upropastili“ svog jedinca. Zanimljivo je da ti isti roditelji doprinose održavanju ovakvih iskrivljenih stavova. Studija u kojoj su roditelji jedinaca ocenjivali zamišljene „tipične jedince“ u odnosu na svoje dete, pokazala je da drugu decu i dalje negativno ocenjuju, iako u takvu predstavu i profil ne mogu da ukalupe svoje dete.
Ove zablude potiču još od prvih psiholoških istraživanja na tu temu, a rezultati zaista jesu uspevali da prikažu jedince u negativnom svetlu. Dovoljno je reći da ih je osnivač dečje psihologije, Stenli Hol, pre više od 100 godina nazvao čudacima, dok je za njega biti jedinac „bolest sama po sebi“.
Danas, nakon mnogobrojnih studija i nagomilanih rezultata, sa sigurnošću možemo tvrditi da se jedinci zapravo ni po čemu posebno ne razlikuju od ostale dece. Štaviše, ako i postoje neke razlike, one su u korist jedinaca. Njihova najveća prednost je inteligencija, visoka motivacija za potignućem, jako samopouzdanje i dobar odnos sa roditeljima, posebno u odnosu na decu iz velikih porodica. Na jedince su usmereni svi roditeljski resursi, uključujući i finansijske, te imaju mogućnost da učestvuju u različitim aktivnostima i postižu visok nivo obrazovanja. Sa druge strane, kao što ništa nije crno – belo, moguće je da jedinci osećaju i veći pritisak da budu uspešni, jer su sva očekivanja roditelja fokusirana samo na njih.
Jedinci imaju veći osećaj lične odgovornosti, što znači da smatraju da su lično odgovorni za sopstvene uspone i padove, i retko ih pripisuju spoljnim faktorima. Opet, ovakva uverenja mogu proizvesti i visok nivo stresa, jer jedinci ponekad nisu spremni ni da prepoznaju ni da prihvate tuđu pomoć.
Nema dokaza ni da su jedinci sebični, socijalno neprilagođeni i narcistični. Na veoma ranom uzrastu pokazuju socijalnu osetljivost, stabilni su i zreli. Istraživanje koje je poredilo društvenost učenika osnovne škole, pokazalo je da su po pitanju broja bliskih prijatelja i kvaliteta prijateljstava, jedinci slični svojim vršnjacima. Kako nemaju brata ili sestru, nemaju sa kim da dele, da se takmiče i pregoravaju, ali to ne znači da nemaju kapacitete da ostvare prijateljstva, niti da su usamljeni. Potrebno im je da stvore osećaj pripadnosti. Upravo stvaranjem bliskih prijateljskih veza kompenzuju ovaj nedostatak, a prijatelje doživljavaju kao braću ili sestre. Jedinci čine dobre i pouzdane prijatelje, jer visoko vrednuju prijateljstva.
Ipak, jedinci ne žele prijateljstvo po svaku cenu i sa bilo kim. Kako tvrdi psiholog Karl Pikard u svom tekstu za Psychology Today
„Vole da provode vreme sami sa sobom što se pretvara u sigurnost da će ih i drugi voleti jer imaju mnogo toga pozitivnog da pruže. Najzad, otporni su na pritisak vršnjaka, nisu spremni da žrtvuju svoj lični integritet zarad društvenog pripadanja. Previše cene sebe da bi tako nešto uradili. Njihov idenitet manje zavisi od prijatelja koje imaju a više od toga kakvom osobom sami sebe smatraju.“
Ali opet, da ne bismo otišli u drugu krajnost, kao što je slučaj sa svom ostalom decom, jedinci se ne mogu strogo svrstati u jednu kategoriju, i među njima postoje normalne varijacije. Ako previše vremena provode sa odraslima umesto sa svojim vršnjacima, ili ih roditelji stavljaju na pijedestal i drže pod staklenim zvonom, mogu biti razmaženi, „starmali“, sa lošom samokontrolom.
Biti jedinac nije predispozicija za loše i negativne karakterne osobine. Od roditelja zavisi da li će im omogućiti da razviju svoje socijalne veštine i da se prilagode svetu. Na kraju, razmaženost ne zavisi od od toga da li neko ima ili nema brata ili sestru, već da li roditelji umeju da postave granice i kažu ne, ili u konstantnom strahu da ne dozvole ni jedan minut svom detetu da proživi tugu i razočarenje, bezgranično ispunjavaju sve želje i prohteve i stavljaju se u potpunosti u službu deteta.
Izvor : DETINJARIJE
Nema komentara