Da li vam se kao roditelju dogodilo da vaše dete uporno odbija neku aktivnost i pored truda da na različite načine prevaziđete barijeru? Tekst pred vama će govoriti o tome koliko je važno sagledati situaciju iz što više uglova i pronaći uzrok zbog kog dete nešto odbija. Otpor deteta ne mora nužno da ukazuje na razmaženost.
Nekada je veoma teško razlučiti kada dete nekom situacijom manipuliše a kada neku situaciju zaista doživljava traumatizujuće. Kada dete dobro poznajemo, tu razliku je moguće prepoznati. Odbacivanjem opcije da je dete na neku situaciju reagovalo negativno iz čistog bunta, potrebno je da prionemo na istraživanje uzroka takve reakcije. Konkretnim primerom ilustrovaću jedan od mogućih scenarija.
Odlazak kod frizera naizgled deluje kao jedna sasvim opuštena, pa čak i zabavna aktivnost međutim to nije uvek situacija kada su deca u pitanju. Iako su frizerski saloni koje posećuju deca sa svojim roditeljima u sve većem broju bajkoviti, deca i dalje neretko ispoljavaju strah kada sednu na to „začarano“ mesto.
Izneću primer majke koja mi se obratila zabrinuta upravo povodom ovog problema opisujući ga gorućim na koji ona i suprug više ne znaju kako da reaguju i šta da probaju. Njihov sin, trogodišnji dečak, ispoljavao je veliki strah pri ulasku u frizerski salon a situacija bi kulminirala kada bi seo u stolicu. Majka navodi da su isprobali da motivišu dete na različite načine, da ga verbalno pripremaju pre odlaska objašnjavajući mu gde ide, zbog čega ljudi idu kod frizera i sl. Takođe bi odlazio sa ocem i gledao prvo kako frizer njemu skraćuje kosu. Dečak bi sve prihvatao, odobravao, prihvatao da pođe kod frizera, čak i da sedne u stolicu sedeći u krilu jednom od roditelja ali bi se pokušaji pretvarali u pravu noćnu moru kako za dete tako i za roditelje.
Sistematičan pristup roditelja i oprobanost različitih pristupa nije ostavio puno prostora za nove metode. Naizgled je delovalo kao da je sve već isprobano, međutim uvek je moguće razmotriti još neke neistražene puteve. Prva veoma važna informacija je bila da je dečak do tada šišan isključivo mašinicom. Ovo je bilo već veliko i dovoljno otkriće da znamo kojim putem dalje da se krećemo. Uvedena je nova perspektiva – šišanje makazama. Dala sam preporuku roditeljima da se opcija šišanja mašinicom za neko vreme potpuno isključi i potpuno pređe na šišanje makazama. Uz to, da kod kuće s vremena na vreme organizuju sistematizovane zabavne aktivnosti sa detetom koristeći makaze (seckanje konfeta raznih boja, seckanje po šablonu jednostavnih oblika u skladu sa uzrastom i sl.) kako bi lakše prihvatio makaze. Pred naredni odlazak frizeru roditelji su detetu objasnili da više neše koristiti mašinicu i dečak je to prihvatio. Sve je već prvi put prošlo bez ikakvih problema, a dečak se sada raduje odlasku u frizerski salon i čak samostalno sedi u stolici. U intervjuu sa majkom dobila sam još jednu veoma značajnu informaciju – da je stomatolog i da je radila do kraja osmog meseca trudnoće. Kako je poznata činjenica da dete čuje zvukove dok je još u majčinom stomaku, nije neobično da dete zvuk mašinice percipira kao neprijatnost što je zapravo odgovor na uzrok dečakove reakcije.
Dragi roditelji, ohrabrujem vas da postavljate pitanja na sve dileme koje imate. Ne postoje glupa pitanja! Svaka situacija koja počne da zadaje glavobolje jeste alarm da se potraži pomoć. U jednostavnim situacijama često su i odgovori koji mogu pomoći jednostavni samo je potrebno otkriti ih.
Maja Antonić, Porodični psihoterapeut i Dečiji integrativni psihoterapeut na superviziji
Izvor: Moj pedijatar
Nema komentara