Mogu slobodno reći da je još kod porođaja moj sin pokazao svoj čvrst stav. Prirodnim putem sam se otvorila za 2-3 sata i izgledalo je da će to biti najbrži porođaj u istoriji. Međutim, u fazi tranzicije kada beba samo treba da se spusti pa da izađe, koja obično traje po pola sata, mi smo ostali zaglavljeni nekih 7-8 sati. Sad će, evo ga, spustio se. A ne, vratio se. Ipak još neće. Da, bio je velika beba, i da, vodenjak mi nije bio u celosti probušen do pred kraj, ali on je na kraju ipak izašao prirodnim putem, bez ikakve intervencije, verovatno onda kada je sam odlučio.
Grčevi (ili šta je to već u tim prvim danima) njemu nisu trajali par dana ili dve nedelje. Kod njega su trajali tri meseca. Besomučno večernje vrištanje kom nisu pomagali ni nošenje, aspirator, koža o kožu kontakt, kapi, termofor. Bilo je momenata kada smo bespomoćno ležali pored njega, jednom rukom čepili uši zbog glasnog vrištanja, a drugom ga mazili i čekali da prestane.
Spavanje? Uf, i posle dve godine još uvek ne mogu reći da smo to rešili. Prespava on ponekad celu noć, čisto da nam pokaže da može, ali uglavnom voli i dalje da se budi. On još uvek sisa i treba mu moja pažnja i noću, znam. (Više o spavanju možete pročitati ovde).
Dojenje je bio iznadprosečan pakao prvih par nedelja. Vrištanje na siki i navlačenje na flašicu je u našem slučaju bilo u roku od odmah. Sva sreća da sam ja imala prave informacije, lavovsku snagu i veru da ja imam dovoljno mleka za svoju bebu, i bila sam upornija od njega i od svih oko mene koji su bili sumnjičavi, pa smo prebrodili sve prepreke, te dojimo evo već dve godine. Nije potrebno ni napominjati da je to ponekad i dalje dojenje “na svakih par minuta jer mu treba pažnja i ljubav njegove mamike”. (Više o mom iskustvu dojenja i savetima možete pročitati ovde i ovde).
Sada smo u fazi noše. Suvišno je govoriti da to traje već 3 nedelje, sa puno uspona i padova. Već drugi dan je on sam krenuo da seda na nošu i da sve obavi u nju, ali onda slede tri dana kada to nijednom ne uradi. Svaki put pokaže gde treba da se piški i kaže rečenicu koju smo dogovorili kao znak kad mu se piški: “mama pi”, ali sve uz veliki osmeh za koji smo posle par dana shvatili da je čist protest. “Pokačio sam šta treba da radim, ali ću to uraditi kada ja budem želeo!”
Visoko zahtevna deca su izazov za vaspitanje
Neko će reći da su tvrdoglava, neko svojeglava, inatna, prkosna. Kako god ih nazvali, jedno je sigurno – znaju da budu baš teška za vaspitavanje. Moj sin nije pokoran i vrlo često i objašnjavanja i racionalizacije kod njega uopšte ne piju vodu. Veliki broj saveta za vaspitavanje koje čujem od drugih mama ili pročitam u silnim grupama kod njega jednostavno ne prolaze. I onda i pored toga što iz malog mozga vadim ideje kako da uspostavim neke granice kod njega, ja iznova moram da se borim i sa onim klasičnim roditeljskim izazovima:
Deca se razlikuju.
Njegovo isprobavanje granica nije rezultat tvoje roditeljske nekompetentnosti.
Proći će! Uspećete i u ovome!
Izguram posle par sati/nekoliko dana, ali baš je teško.
Iskreno, meni je u vaspitavanju ovakvog sina puno pomoglo saznanje da postoji definicija takve dece – “visoko zahtevna deca” (high-need baby). To je sa sobom nosilo i poruku “Nisi sama! Ima ih još takvih!”, što u roditeljstvu uvek pomaže.
Kakva su to visoko zahtevna deca?
Ovakva deca imaju neke zajedničke karakteristike. One nisu ni dobre ni loše, već su jednostavno neke osobine koje ih razlikuju od one dece koja su mirnija i poslušnija.
Njihova osećanja su jaka i izražena. Nije to bezobrazluk, već je to bukvalno preplavljenost prejakim osećanjima sa kojima oni često ne znaju šta će. Naša uloga je tu jako bitna, kako bismo ih naučili da osveste i kanališu svoje emocije na pravi način.
Ova deca ne žele nešto, ona to ZAHTEVAJU. Sad i ovde, stalno, često, sa glasnim i upornim negodovanjem ukoliko to ne dobiju. Kad su bebe one će biti najglasnije i činiće se da stalno plaču, i to tako da se cela zgrada ori. Kad malo porastu kod njih neće paliti odvraćanje pažnje ili objašnjavanje da “to nešto nije u redu ili da je bolje nešto drugo”. Ovo ne treba izjednačavati sa njihovim bezobrazlukom ili “razmaženošću”, jer to nije to.
To su visoko senzitivna deca. Osetljiva su na sve ne, ne samo na reakcije drugih ljudi. Dok su mali, ova deca imaju lak san. Sećam se da se moj sin budio i kad mi onako slučajno pukne prst ili kada zaškripi krevet. U periodu posle prvog rođendana imao je baš burne izlive emocija, kada ga je i najmanji povod u trenucima iscrpljenosti znao uznemiriti do te mere da je ponekad vrištao, udarao i plakao i do pola sata. Pa se onda ukaki i zaspi na siki od iznemoglosti. (Više o suočavanju sa burnim reakcijama malog deteta pročitajte ovde).
Nepredvidivi su. Zaboravite na koliko toliko uzlaznu putanju nekog napretka. Ako je danas nekoliko puta sam seo na nošu i sve tu obavio, nemojte se iznenaditi ako sledeća tri dana nijednom to ne uradi. Ako dve noći prespava cele, nemojte se za džabe nadati – naredne dve nedelje će se buditi na 1h.
Hiperaktivni su i energični. Ovde ne mislim na hiperaktivnost u dijagnostičkom smislu, već na generalno visok stepen pobuđenosti njihovog uma i tela. Neumorni su, sve ih interesuje.
Ova deca često imaju jako lak san i problem sa zaspavljivanjem, vole često da sisaju i da jedu, vole da se nosaju i generalno vole da su okružena ljudima. Neki od njih će pojačano burno da reaguju kada se odvajaju od roditelja.
Ono što je zajedničko za svu visoko zahtevnu decu je da je sa njima sve intenzivno i često veoma iscrpljujuće.
Međutim, postoji i puno pozitivnih aspekata kod ovakve dece, koji čine bazu za stvaranje jedne veoma zanimljive i bogate ličnosti.
Visoko zahtevna deca su često veoma samostalna, baš zbog tog svog stava koji imaju još od prvih par meseci.
Šarmantni su, neko koga većina ljudi primeti i voli. Vaspitačica je jednom rekla za mog sina: “Ajoj, kako odmah kod svakog ume da nađe pravu žicu”. On zna tačno kako da te pogleda, kad da te čvrsto zagrli i poljubi, da u trenutku sve zaboraviš i želiš da ga pojedeš od siline ljubavi koju osetiš.
Njihova neumornost i znatiželja posle mogu preći u visoku kreativnost i produktivnost. Veliki broj uspešnih ljudi su bili hiperaktivni kad su bili mali.
Njihova visoka zahtevost prema roditeljima kasnije može da se pretoči u posvećenost i maksimalno iskorišćavanje znanja i veština nastavnika, šefova i drugih ljudi od kojih mogu učiti.
Njihova preplavljenost i visoka senzitivnost znači da nisu distancirani od drugih ljudi i da su “uključeni u svet oko sebe”. Ova deca često vrlo brzo razviju empatiju prema drugima, baš zbog te svoje uključenosti i preosetljivosti na stimuluse, pa i na osećanja i ponašanja drugih ljudi.
Sa njima nikad nije dosadno. Koliko puta ćete samo osetiti ispunjenost i potpunost.
Oni često pojačano vole da se maze, ljube i godže. Ima li ičeg lepšeg od toga?
Kako izaći na kraj sa izazovima u vaspitanju ovakve dece?
Ja još uvek učim, ali ovo su stvari koje sam do sada zaključila:
Strpljenje, stpljenje, strpljenje. Kao što sam prethodno spomenula, kod ove dece vrlo često neće upaliti većina metoda koje primenjuju ljudi oko vas. Bićete često u situaciji da viknete ili da pomislite kako bi možda trebalo da postanete roditelj koji će ga šopiti po guzi. Nemojte! Izdržaćete i ovaj izazov, kao što ste i sve prethodne.
Prilagodite se. Mislim da je ovo proces koji traje tokom celog vaspitanja. “Pratite njihove potrebe” je savet koji ne predstavlja svojevrstan cilj, jer ga nikad nećemo u potpunosti dostići. Uvek će tu biti neka nova faza u kojoj ćemo opet iz početka raditi na onom “Ok, on se neće ponašati onako kako bih ja volela, nego onako kako on želi.” Vaše je da se tome prilagodite i da ga dodatno usmerite.
Isprobavajte svoju kreativnost. Ovo ide u paketu sa onim strpljenjem. Ovakva deca brzo izgustiraju igre, igračke i vrlo brzo iznova zahtevaju vašu pažnju. Zato je dobro da u rukavu imate uvek nove ideje i aktivnosti koje mu možete ponuditi.
Budite spremni za puno akcije. Vole da se nosaju, da se češkaju, maze, gnjave. Iznova, često, stalno. Neretko im ni to nošenje nije dovoljno, već hoće da ih ljuljuškate, bacate, vrtite. I šta vi drugo da radite, nego da im odgovorite na te potrebe. Proći će i taj period pa ćete ih moliti da dođu barem na jedan poljubac.
Imajte backup plan i iskoristite pomoć. Iako je osnovni savet da im se treba prilagoditi i pratiti njihove potrebe, kod velikih stvari poput učenja navika spavanja, vrtića, noše i sl. je dobro imati neku osnovnu strategiju. To će pre svega značiti vašem samopouzdanju, jer će i tako biti puno uspona i padova, pa ćete barem imati osnovne smernice u rukavu. I iskoristite sve baka servise, svekrve, sestre. Iscrpljujuće je vaspitavati decu generalno, a naročito ovakvu. Treba vam resetovanje s vremena na vreme, dopustite ga sebi ukoliko dobijete priliku.
Dr Sears je pedijatar koji je puno pisao o visoko zahtevnoj deci. Rekao je sledeće:
Um visokozahtevne dece je kao trkački automobil, a telo je kao napeta struna
UM VISOKO ZAHTEVNE DECE
Rekao je i da ne treba da očekujemo da se naše takvo dete ponaša kao “normalno”, prosečno dete, niti bi trebalo da pokušavamo da njegove potrebe prilagodimo onim potrebama koje se očekuju za prosek njegovog kalendarskog uzrasta. Prihvatite vaše dete kao takvo i uradite sve što možete da izađete u susret njegovim individualnim potrebama. Jednom će vam to stostruko vratiti.
Izvor: Zelena ucionica
Nema komentara