Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i ja dogovorili smo se da povedemo decu na klizanje odmah posle vrtića. Sve je bilo spakovano i isplanirano, a Sem je toliko divljao po učionici ne obraćajući ni malo pažnje na moje sto puta ponovljene molbe da se obuče i obuje kako bismo mogli da krenemo. Zamolila sam ga jednom, dvaput, triput, deseti put… i onda:
„Sem, ako iz ovih stopa ne obuješ čizme i ne obučeš jaknu, nećemo ići na klizanje!” On je protrčao pored mene kao da nisam ništa rekla, zakikotao se ne dajući nikakve znake da ima i najmanju nameru da me posluša. Taman sam duboko udahnula, smirujući sama sebe i zaustila da ga ponovo zamolim da me posluša, kada sam iza sebe čula glas njegove vaspitačice, Karen.
„Jasno vam je da sad ne možete da ga vodite na klizanje?”
Pogledala sam Sema kojem je poslednja stvar na pameti bila da me posluša, zatim u Lauru koja je samo slegla ramenima. Sem se smejao.
„U pravu ste,” rekla sam. „ne idemo na klizanje.”
Nemam pojma da li je Karen (koja inače nije ni najmanje nametljiva, naprotiv) imala nameru da tim svojim rečima toliko utiče na mene niti da li je bila potpuno ozbiljna kada ih je izgovorila. Ali to što je rekla, ostavilo je trajni uticaj na moj dalji način vaspitanja dece. Shvatila sam da, ako očekujem da ono što govorim dopre do Sema, moram da govorim samo ono što ozbiljno mislim, a ono što kažem, toga moram i da se držim – svaki put.
Sve dok nisam parkirala auto u garažu, Sem nije verovao da ne idemo na klizanje. A kad je shvatio da sam ozbiljna, plakao je ceo sat. Bilo je to jedno teško popodne, ali se isplatilo. Sledeći put kad sam zamolila Sema da obuje čizme, odmah je to uradio. A ja sam se osećala drugačije – postala sam novi i drugačiji roditelj. Bila je to uloga u kojoj se na početku nisam dobro snalazila. Osećala sam se spetljano, ponekad čak i preterano strogo, ali nisam posustajala.
Karenine reči su me podsetile na nešto važno – dok sam pokušavala da pronađem sebe kao roditelja, zaboravila sam jednu važnu stvar. I dok traje taj proces ja moram da obavljam ulogu roditelja. Vreme prolazi, a ja tražeći sebe, pravim greške koje definišu moje dete i njegov karakter. Dakle, ako sam nešto obećala, to moram i da ispunim. Ne samo da bi moje dete moje reči shvatalo ozbiljno, već i zbog toga što želim da postavim dobar primer svom sinu, da ga naučim da se data reč mora održati.
Naravno da sam ovu priču odmah ispričala i svom suprugu. Dogovorili smo se da ovo bude novo prvilo za oboje – završeno je s pretnjama praznom puškom. Ako kažemo detetu da mora da se smiri inače ćemo napustiti restoran, to ćemo i uraditi ako ne posluša, ma koliko bili gladni i umorni. Ako kažemo da neće ići na rođendan ukoliko ne pokupi igračke, nema povlačenja.
Naravno da smo nekad morali da progutamo sopstvene reči. U afektu im kažete da neće ići na more, a sigurno se nećete spakovati i otići bez njih. Ponekad posustanete i date im još jednu šansu da isprave grešku. Ali, u većini slučajeva, sistem je funkcionisao.
Razvili smo i sistem neme komunikacije kojoj se konsultujemo pre nego što odlučimo da je trenutak da detetu “zapretimo” kaznom zbog lošeg ponašanja. Uvek malo razmislimo pre nego što izgovorimo ono što nećemo moći da povučemo.
Da li bi nešto danas bilo drugačije da sam onog dana ipak odlučila da Sema odvedem na klizanje? Naravno da ne. Zapravo, kad se osvrnem, bude mi pomalo žao tog tužnog pogleda kad je shvatio da sam ozbiljna. Nije taj trenutak ono što je važno, već pravac u kojem je sve to usmerilo naš način vaspitanja dece – disciplinu treba shvatiti ozbiljno, a prazne pretnje vas mogu samo učiniti smešnim u očima deteta. Pretnje praznom puškom su najsigurniji način urušavanja autoriteta, a držanje reči najbolji put ka tome da vas dete shvati ozbiljno. A ono što izgradite u detinjstvu, pratiće vas i kad dete odraste.
A koji je najbolji savet o roditeljstvu koji ste vi dobili?
Izvor: Zelena ucionica
Nema komentara