Sve ono što sam znala, u šta sam bila sigurna, sve što nije izazivalo ni trag sumnje, sve je nestalo, a da ni sama nisam svesna kada.
Moja drugarica, koja se još nije ostvarila u ulozi majke, danas je imala jednu nesvesnu, kratkotrajnu reakciju, ali za mene važnu, jer me je vratila par godina unazad, podsetila i navela na razmišljanje. Njen namrgođen izraz lica i pogled usmeren u pravcu deteta koje, na ulici, uporno vrišti iz samo njemu znanog razloga, bio mi je dovoljan da shvatim, odnosno da se podsetim iste one misli koju sam ja nekada imala u takvim situacijama. Nije ona ni namćor, niti osoba koja ne voli decu. Ona je samo osoba koja još nije upoznala onu vrstu ljubavi koja, i za takvo dečije ponašanje, nalazi opravdanje usred nemoći da bilo šta promeni.
Uvek sam mislila da ja to nikada ne bih mogla dozvoliti svom detetu, da, ma kako malo bilo, uvek postoji način da se takvo ponašanje suzbije, samo je važan čvrst stav. Nekada su se moji stavovi skoro potpuno poklapali sa svim onim mišljenjima i savetima iz stručne literature. To mi je ulivalo sigurnost u sopstveno rasuđivanje, odlučnost i uspešnost u sprovođenju »knjiškog« vaspitavanja djece.
A, onda sam dobila svoju decu. Dva anđela sa njihovim »bubicama«. Sa njima se rodio i drugačiji pogled na čitav svet, pa i na ista ona načela koja sam sama postavila.
Postepeno, neosetno udaljavali su me od mojih principa. Nisam bila ni svesna toga, sve dok nisam shvatila da ne uspevam da izađem na kraj sa svim onim situacijama koje su mi nekada delovale kao lako rešive. Čvrst stav, autoritativan ton, ne daju uvijek rezultate, iako tako piše u knjiigama. Deca su senzitivnija nego što možemo pretpostaviti. Osećaju našu emociju, osećaju tu »slabost« koju imamo kada se radi o njima.
Na umu su mi dve situacije koje nose zabranu. Dva »ne« sastavljena od istih glasova, ali potpuno različita. Ne koje izgovaram kada vidim da dete ide prema nekoj opasnosti. To je odsečno ne, ne koje ne dozvoljava raspravu.
Postoji i ono drugo ne, koje izgovaram jer bi to tako trebalo, a na ivici sam da popustim, jer znam da ću time učiniti veće zadovoljstvo detetu, nego što bih mu eventualno mogla nanijeti neku štetu. To je ono ne koje dolazi kao odgovor na pitanje da li može dobiti jednu čokoladicu posle ručka. Dete dobro zna da će lako to ne pretvoriti u da. Ne zato što je tako svakog dana, zato što su loše postavljene granice, već zato što oseća moje kolebanje. Kada ručak nije pojeden nakon ne nema dalje priče na tu temu. Dakle, deca i te kako dobro prepoznaju pozadinu reči i na osnovu toga dobro znaju šta im je činiti, odnosno ne činiti.
Granice moraju postojati. Bez njih bismo mogli govoriti samo o nevaspitanju i raspuštenosti. Ipak, isključivost u bilo čemu nije dobra. Znamo gde treba »udariti« čvrsto ne, koje ništa ne može pomeriti.
Ipak, postoje one delikatnije situacije u kojima je potrebno dosta mudrosti, »vaganja«, sagledavanja, procene da bi se moglo valjano zaključiti da li držati zabranu ili podići rampu i kada. Najbolja vodilja je srce. Roditeljski instinkt je jednako dobra kočnica i za detetove, kao i za naše želje. Kada se nasluti eventualna opasnost, ili makar nelagoda, po dete, roditeljski razum i srce se lako saglase. Roditeljski alarm nikada ne greši. Iz tog razloga, ne treba biti krut u obavljanju roditeljskih dužnosti. Ne mogu se deca knjiški vaspitavati. Mora im se pristupati kao individuama. Svaka odluka, zabrana, dozvola, mora biti prilagođena konkretnom detetu, jer ni deca, potomci jedne majke i jednog oca, nisu isti. Na nekog će zabrana delovati stimulativno, prekor edukativno, a nekog će dovesti do očajanja i uzrokovati potpuno suprotne reakcije od željenih.
Naučila sam da ne pretpostavljam, nego da sagledam, da ne očekujem, već da sačekam, da ne okrivljujem, već da razumem i ukažem, i da volim bez zadrške, jer bolja vodilja od roditeljske ljubavi ne postoji.
Nema komentara