Kada forsirate dete da deli svoje samo zato što je to drugo dete jako poželelo, znate li kako to zvuči u dečjem uhu? Odnosno, kakvu lekciju vaše dete tada uči?
Nemojte forsirati i učiti svoju decu da dele svoje stvari. To je lekcija koju deca ili neće shvatiti kako treba ili neće uopšte shvatiti, a govorimo o deci vrtićke i predškolske dobi.
Svi roditelji teže tome da nauče svoje dete, da ga podstaknu da se druži s drugom decom i da se s njima lepo igra, što u prevedenom, dečjem značenju zapravo znači da roditelji svoju decu žele naučiti da dele.
“No, ako ste ikada videli na delu minimalno troje dece vrtićke dobi kako se igraju u pesku sigurno ste svedočili tome da se sve troje zakvačilo za jedno te istu igračku, iako ih je njih još barem osam ležalo sa strane. Ali oni su se svađali samo oko jedne i njih dvoje plakalo je radi toga. U takvim situacijama roditelji su ti koji deci žele usaditi osećaj i potrebu deljenja. No, znate što? Roditelji to uoppše ne bi trebalo da rade zato što takve lekcije decu te dobi neće naučiti onome čemu se roditelji nadaju.”, napisala je dr. Laura Markham, autorica knjige “Peaceful Parent, Happy Siblings”. .
Svi roditelji imaju jedan cilj – odgojiti dete koje će izrasti u čoveka koji će biti osetljiv na tuđe potrebe, koji će znati primetiti druge ljude i njihove osećaje i želje.
U vrtićkoj dobi deca jednostavno razmišljaju drugačije nego odrasli ljudi. To ne znači da će mala deca zauvek ostati mala i da će se večno ponašati kao deca. Ne – decu u ovoj dobi za početak moraju spoznati svoje potrebe. Da bi mogli shvatiti potrebe drugih ljudi/dece, moraju na svojoj koži naučiti kako je to. Sebičnost nikada nije bila vrlina, ali ako ćemo dete učiti da u toj svojoj mladoj dobi još uvek potpuno nesvesno kako funkcioniše svet i društvo, ako ćemo ga forsirati da uvek ima osećaj za tuđe osećaje – kada će naučiti ceniti i na prvo mesto stavljati svoje osećaje? Ako ćete od deteta stalno tražiti da svoje daje, samo zato što bi to bilo lepo i zato što drugo dete to nešto jako želi, gde ćete tada postaviti svoje dete? Neće li ono onda biti zbunjeno?
Puno je toga rečeno na ovu temu, jer ako gledate iz perspektive odrasle osobe, , zar ne? Ali, ako shvatimo da deca još nisu odrasla i da mnoge “navike” iz detinjstva neće ostati usađene kao redovne navike nekome kada odraste, već će iz tih navika učiti važne životne lekcije, onda je ova tema jako, jako važna.
Jer, kako kaže doktorica Markham, kada forsirate dete da deli svoje samo zato što je to drugo dete jako poželelo, znate li kako to zvuči u dečjem uhu? Odnosno, kakvu lekciju vaše dete tada uči?
– uči da ako neko jako plače i nešto jako želi – onda će to sigurno i dobiti.
– uči da će roditelj, njegov ili tuđi, biti taj koji će se umešati i odlučiti tko će dobiti igračku, a to naravno neće uvek biti po istom pravilu već će dobrano zavisiti od količine suza i roditeljskom strpljenju.
– uči ga da ne voli to dete (brata/sestru) koje mu stalno uzima igračke.
– uči ga da postane pohlepniji kada mu se ukaže prilika da zgrabi tuđu igračku jer pitanje je kada će je morati vratiti/dati.
– uči ga ne da deli, već da manipuliše – jer kada jednom zgrabi igračku, a zna da će je uskoro morati podeliti, dete će stvoriti svoj neki vlastiti princip delovanja kako bi odgodio to deljenje.
– neće naučiti da deli, jer to u toj dobi dete ne želi (zavisno naravno od dece, jer zaistaista postoje i oni svetli primeri deteta koje je rođeno da bi delilo, to zaista dosta zavisi od karaktera).
Kako onda pristupiti problemu?
Stvorite, učite dete jednom dobrom principu delovanja koje će dete samo s vremenom početi primenjivati među sebi ravnima. Naučite ih da deljenje ne mora nikada biti sada i odmah. Da, deca reaguju impulsivno i već za koju minutu potpuno menjaju svoje mišljenje i želje, ali umesto da ih forsirate na deljenje učite ih da će igračku dobiti ili dati uskoro. To nije odgađanje problema, to je normalna reakcija iz koje će vaše dete naučiti da kada se ono igra s nečim, a neko drugo dete poželi baš to, ono će dečjim rečnikom svom prijatelju/poznaniku/bratu reći – “Čim se ja malo izigram ja ću ti je onda dati. Evo odvešću se još jedan krug pa ćeš onda ti voziti. Evo, čim iskopam rupu ja ću ti dati lopaticu.”
Neko dete možda će i dalje reagovati ljutito, ali vi se ne mešajte. Namignite svom malcu jer nije odustao od svoje igračke i svoje želje, a pokazalo je dobru volju da će podeliti.
Deca, a tu naravno govorimo o deci koja su starija od tri-četiri godine, jako vole kada se mogu zauzeti sami za sebe, no ako ih naučite da će roditelj uvek biti glavni “advokat” tada tu važnu lekciju samostalnosti neće naučiti. Ili barem ne na vreme da se već od malih nogu zauzima za sebe, ali da pritom ipak i brine o drugima.
S ovom lekcijom koju vi morate pokazati/usaditi/naučiti svoje dete ono će se s drugima igrati manje opterećeno i s puno manje grča će držati svoje igračke na oku.
Ovo je zapravo jedna vrlo važna lekcija ne zbog interakcije vašeg deteta s drugom decom, već zbog puno boljeg odnosa između braće i sestara koji se, priznajmo, najviše svađaju oko igračaka i deljenja igračaka.
Zamislite stoga da vaše dete ima jasan stav o deljenju, ali i o svom vlastitom zadovoljstvu te se određenom igračkom igra onoliko dugo koliko želi. Kada oseti da se te igračke zasitio prići će detetu/bratu i predati mu je. I sada zamislite taj osmeh deteta koje je napokon dobilo spornu igračku. Osmeh sigurno neće izostati, a to će vašem detetu takođe izmamiti osmeh. To je radost deljenja. I to se ne može postići ni u jednom danu ni jednim forsiranjem, ali takvim principom delovanja, uz malo strpljenja i ponavljanja, vaše će dete naučiti svoju lekciju te ako se ni drugi roditelj neće mešati, možda i drugo dete usvoji isti takav princip delovanja. Deca od četiri-pet-šest godina već su dovoljno velika da znaju prepoznati radost i zadovoljstvo – svoje i tuđe. A to je lekcija koju će teško naučiti ako će svaku svoju igračku morati podeliti pre nego je se zadovolji do kraja. Tada će samo biti ljut(a).
Izvor: Zelena ucionica
Nema komentara