Dve trećine osnovnih škola u esketrnoj evaluaciji je ocenjeno ocenama tri i četiri, 1,7 odsto je dobilo jedinicu, a ostale dvojku. Prosečna ocena opšteg kvaliteta rada na nivou Srbije je 2,8, za Školski portal kaže Jelena Najdanović Tomić
Do kraja ove godine završava se prvi petogodišnji ciklus u kojem bi kroz spoljašnju proveru kvaliteta rada trebalo da prođu sve predškolske ustanove, osnovne i srednje škole u Srbiji. Eksterna evaluacija često je bila na meti kritika prosvetnih radnika, pre svega sindikata, koji su osporavali stručnost prosvetnih savetnika koji obavljaju spoljašnje vrednovanje. Najava ministra prosvete Mladena Šarčevića da će svi direktori obrazovnih ustanova ocenjenih najvišom ocenom (četvorkom) automatski dobiti licencu, ponovo je aktuelizovala ovu temu, zbog čega smo potražili odgovore na neke dileme od Jelene Najdanović Tomić, rukovoditeljke Centra za standarde u Zavodu za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Iz perspektive prosečnog roditelja prosečna škola u Srbiji izgleda ovako: nastavnici uglavnom predaju gradivo i diktiraju, od đaka se isključivo traži da ono što piše u udžbenicima izreprodukuju da bi dobili peticu. Saradnja škole i roditelja je loša, roditelje niko ne pita za mišljenje, školski kolektivi su često posvađani…Koliko se ova slika poklapa sa vašim viđenjem obrazovnih ustanova na osnovu dosadašnjih rezultata eksterne evaluacije?
– Svaki roditelj ima u svom vidnom polju jednu školu ili najviše dve, tri, ako ima više dece ili na osnovu onoga što čuje od rođaka, prijatelja…i na osnovu toga donosi generalne zaključke, ali mi ovde govorimo o oko 2.000 obrazovnih ustanova zbog čega se naša slika razlikuje od one koju ste naveli. Dve trećine osnovnih škola u esketrnoj evaluaciji je ocenjeno ocenama tri i četiri, što znači da se one nalaze u grupi dobrih škola. Prema poslednjem objavljenom izveštaju za prethodnu školsku godinu, samo 1,7 odsto je dobilo jedinicu, a ostale dvojku. Prosečna ocena opšteg kvaliteta rada na nivou Srbije je 2,8, a slično je zabeleženo i u prethodnim izveštajima. Što se tiče ove školske godine, čim se završi mala matura, timovi koji su radili eksternu evaluaciju će uneti u bazu svoje podatke, na osnovu kojih će Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja sačiniti izveštaj. Očekujemo da do kraja ove kalendarske godine u svim obrazovnim ustanovama bude završen prvi petogodišnji ciklus spoljašnjeg vrednovanja kvaliteta rada i mislim da rezultati neće drastično odstupati od onih koje smo do sada imali.
Šta su jake strane naših škola?
– Planiranje je relativno dobro ocenjeno, kao i etos i podrška učenicima, ali ako se roditeljska slika o komunikaciji i atmosferi u školi toliko razlikuju moramo da vidimo šta je realna situacija. Po mom mišljenju, istina je negde na sredini. Možda su naše procene etosa i podrške učenicima precenjene, ali perspektiva roditelja je pojedinačna. Takođe, relativno dobro su ocenjene organizacija i rukovođenje ustanovama.
U izveštaju i sami priznajete da visoke ocene u oblasti etosa nisu u saglasnosti sa rezultatima nekih drugih istraživanja i nalazima prosvetne inspekcije. A u ovu oblast spada i bezbednost u školi, a svedoci smo učestalog nasilja.
– Izveštaj pokazuje da je u 45 odsto škola standard koji se tiče bezbednosti ostvaren na najvišem nivou. Slučajevi koji dospeju do medija su pojedinačni, ali bacaju lošu sliku na ceo obrazovni sistem. Naravno da svako dete treba da bude bezbedno u školi, ali zaključak da u školama ima jako mnogo nasilja je diskutabilan. Prilikom eksterne evaluacije analiziramo svaki pojedinačan slučaj nasilja. Gledamo šta je škola uradila na prevenciji, kako je postupila u konkretnim slučajevima, pitamo i učenike da li se osećaju bezbedno.
U čemu su škole najlošije ocenjene?
– Najslabija strana naših škola su nedovoljna individualizacija nastave i formativno ocenjivanje. Nastavnik ne može i ne treba svima da predaje isto i samo da prepričava ono što piše u udžbeniku, a da deca potom odu kući i uče. Kvalitetna nastava podrazumeva da se uči na časovima i da se rad diferencira na grupe dece ili pojedine učenike.
Formativno ocenjivanje je predviđeno i Pravilnikom o ocenjivanju, ali vaši izveštaji pokazuju da se ono ne primenjuje dovoljno, posebno u srednjim školama.
– Očekujem da će se situacija malo popraviti jer je uvedena obavezna pedagoška dokumentacija o učeniku, ali je potrebno i da nastavnici razumeju pravi smisao formativnog ocenjivanja. To nisu brojčane ocene koje se upisuju u pedagošku svesku. Formativno ocenjivanje podrazumeva da nastavnik prati učenika, da upisuje šta je on odgovarao, šta je znao, da beleži učenikove aktivnosti, zalaganje, interesovanja…To takođe podrazumeva da učenik dobije povratnu inuformaciju o svom radu i instrukcije o daljem napredovanju. Formativno ocenjivanje treba da olakša rad nastavnicima, jer ako neko ima 10 odeljenja i 300 učenika, a predaje predmet koji učenici imaju jednom nedeljno, teško da će moći sve te đake da prati. Logično je da će mu ovakva vrsta ocenjivanja olakšati rad.
Verovatno ste svesni da se škole pripremaju za eksternu evaluaciju najpre tako što direktor sugeriše nastavnicima kako da se ponašaju, a nastavnici su ljubazniji i predusretljivi prema učenicima nego inače. Znamo za primer iz jedne škole gde je nastavnica koja uvek diktira prilikom posete eksternih evaluatora spremila prezentaciju, pa su se đaci pitali šta se desilo. U čemu škole najčešće varaju?
– Ne bih to nazvala varanjem, mislim da je to teška reč. Naravno da smo svesni svega što ste naveli i normalno je da se nastavnici posebno pripremaju kada im neko dolazi na čas. Ali evidentno je da i sa tim pripremama ima problema. Volela bih da se nastavna praksa u našim školama promeni, ali se to ne može desiti na silu. Ako ništa drugo, eksterna evaluacija je dovela bar do toga da se neki nastavnici „probude“ i da kažu sebi da mogu drugačije da rade. Odlično je ako deca kažu nastavniku da je taj čas bio zanimljiv, drugačiji i pitaju kada će opet tako raditi, jer će onda on malo po malo promeniti i unaprediti postojeću praksu.
Ima primera da škole prepisuju od onih koje su ocenjene najvišom ocenom, odnosno da prekopiraju dokumentaciju. Neko kaže da to nije toliko sporno, jer se bar ugledaju na najbolje.
– Videli smo i takve primere da, recimo, u dokumentaciji osnovne škole stoji termin „veće sociologije“. Škole koje imaju dobru dokumentaciju mogu da budu model i uzor drugim obrazovnim ustanovama, ali prepisivanje nije dobro. Kada smo pre četiri godine počeli eksternu evaluaciju situacija u ovom aspektu rada škola je bila veoma loša. Imali smo imali primere neusklađenosti dokumentacije da u školskom programu piše jedno, u razvojnom planu drugo, a u godišnjem planu rada škole treće. Danas je to daleko bolje, ali još ima prostora za pomake u kvalitetnom planiranju.
U spoljašnjem vrednovanju rada, prosvetni savetnici ne „češljaju“ samo dokumentaciju već razgovaraju sa roditeljima, učenicima, nastavnicima. Dešava se da se biraju podobni roditelji za koje se unapred zna da će se pohvalno izraziti o radu škole. Kako se to može izbeći?
– Tačno je da se to događa, imamo saznanja da se negde biraju čak i učenici i nastavnici. Razmišljamo da pre ili tokom evaluacije uvedemo anonimnu anketu za učenike i roditelje, da bismo na brz i jednostavan način dobili relevantne podatke i bili sigurni u njihovu iskrenost. To smo već primenili u nekoliko škola. Ove godine ćemo revidirati standarde kvaliteta, pa ćemo i ovaj aspekt imati u vidu.
Eksterna evaluacija je često na meti kritika, posebno nastavnika koji su nezadovoljni što njihove časove ne posećuju kolege koje predaju iste predmete. Da li će angažovanje savetnika-spoljnih saradnika, koji će pružati pomoć prosvetnim savetnicima u spoljašnjem vrednovanju, doprineti da se otpori u školama smanje?
– Delimično hoće, ali mislim da naši nastavnici ne razmišljaju dovoljno o kvalitetu nastave. Ako je, recimo, matematičar dobar nastavnik on će naći iste zamerke svom kolegi koje bi mu našao i biolog. Nastava je proces koji se dešava bez ozbira na sadržaj koji se predaje, na času mora da se desi učenje. Nastavnik je taj koji mora da organizuje proces učenja na času .To se dešava ili se ne dešava, bez ozbira da li matematičar procenjuje čas matematike ili bilo kog drugog predmeta. Moguće je da će se otpor nastavnika smanjiti angažovanjem savetnika-spoljnih saradnika koji će pomagati prosvetnim savetnicima u eksternoj evaluaciji, ali ne mislim da će rezultati procene nastave biti bitno drugačiji. Ponavljam, kvalitet nastave ne zavisi od sadržaja predmeta.
Svaka škola nakon eksterne evaluacije dobija izveštaj u kojem piše koje aspekte rada treba da unapredi. Šta možete da uradite da se to zaista i primeni?
– To mora da radi sistem. Škola je obavezna da sačini plan aktivnosti kako bi unapredila rad u oblastima gde su uočeni nedostaci i taj dokument šalje školskoj upravi. Trebalo bi da se prati kako se taj plan aktivnosti sprovodi, ali nažalost, za to nema vremena, kapaciteta i mogućnosti. Zavod je upravo završio prvu fazu Šer projekat čiji je cilj da podstakne horizontalno učenje među nastavnicima, odnosno da se nastavnici kod kojih su uočene dobre prakse i kvalitetan rad povezuju sa kolegama iz škola koje nisu dobile visoke ocene u eksternoj evaluaciji. Sem toga, u okviru jednog drugog projekta je izabrano deset škola koje su procenjene kao škole dobre prakse, i njih smo povezali sa ustanovama koje nisu imale dobre rezultate na eksternoj evaluaciji i na završnom ispitu. Organizovane su međusobne posete i tako jedni uče od drugih.
Škole koje su dobile četvorke to su vidno istakle na svojim sajtovima, a one sa jedinicom i dvojkom to uglavnom kriju. Roditelji često ne znaju ništa o rezultatima spoljašnjeg vrednovanja, iako su škole obavezne da ih o tome obaveste.
– Škole su obavezne da te rezultate učine vidljivim, ali pravilnikom nije precizirano da li se izveštaj mora objaviti na sajtu ili negde drugde. U svakom slučaju, dužne su da o rezultatima obaveste savet roditelja i školski odbor, a svaki roditelj ima pravo da taj izveštaj zatraži.
Da li bi bilo delotvornije da ste napavili rang-listu dobrih i loših škola? Da li bi to podstaklo škole da unaprede slabe strane?
– Od ocene koju neka škola dobije mnogo je značajniji sam izveštaj, u kojem se opisuje sistem kvaliteta i šta treba popraviti. Jer trojka u maloj seoskoj i centralnoj gradskoj školi nisu iste, pošto nisu isti ni uslovi rada, učenici, kadar…U takvim okolnostima nije u redu da se one nađu u istom rangu. Neke države objavljuju rang-liste, ali lično mislim da to nije dobro. Vama kao roditelju nije bitno da li škola u koju ide vaše dete ima višu ili nižu ocenu od, recimo, škole u Kragujevcu. Ali je važno da znate šta škola radi dobro, a šta bi trebalo popraviti.
Najavili ste da će standardi kvaliteta biti revidirani. Koji su se standardi ili indikatori u praksi pokazali neprecizni ili teško merljivi pa ih treba menjati?
– Većinu standarda i indikatora možemo da izmerimo. Stručna analiza je pokazala da je naš instrument dobar i relevantan, odnosno da meri ono što treba izmeriti. Problem je u tome što standarda, a posebno indikatora ima previše i što su dosta glomazni. Neki standardi su povezani, pa ako je ostvaren jedan, logično je da je i drugi, te ih u tom smislu treba smanjiti. Isti okvir primenjujemo za sve škole, ali je on prevashodno „krojen“ prema opštem obrazovanju, pa deo koji se tiče srednjeg stručnog obrazovanja, poput praktične nastave ili saradnje sa poslodavcima, ne možemo dobro da pratimo. Ideja je i da se okvir kvaliteta za vrednovanje rada obrazovnih ustanova učini osetljivijim za inkluzivni pristup obrazovanju, jer imamo rezultate istraživanja koja nam u tome mogu biti od koristi. Standradi nisu zacrtani već treba da prate promene u obrazovnom sistemu i da se unapređuju. Jer ako škole dostignu neki standard logično je da podignete lestvicu.
Nema komentara