Imajući u vidu to da su naše čitateljke (i) majke, često zbunjene oprečnim informacijama koje im dolaze sa raznih strana – što od pedijatara, drugarica, mama, sa interneta… rešili smo da od stručnjaka potražimo odgovore na neka pitanja koja muče sve mlade mame.
Profesor dr Zoran Vujčić redovni je profesor na Hemijskom fakultetu u Beogradu. Biohemičar, zaljubljenik u hranu, bloger, borac protiv mitova o hrani, nadrilekarstva, zabluda i konfuzija koje je internet doba unelo u naše živote (pored svega dobrog što nam je donelo), govori za Zelenu učionicu o hrani koju današnja deca jedu, zabludama koje nas mogu koštati zdravlja, industrijskoj i organskoj hrani…
Kad i kako počinje vaša „borba” protiv zabluda u koje masovno verujemo?
Moja supruga je zapravo “kriva”. Svakidašnja saopštenja portala o čudotvornoj hrani i kozmetici, tretmanima kojekakvim opasnim hemikalijama u borbi protiv raka su me dovoljno iritirala. Uz to i načini hranjenja, saveti kvazi nutricionista I večita preporuka da se jede žuti šećer, Himalajska so i slične nebuloze su me već dovele u ekscitovano stanje. Okidač je bio tadašnji “bum” konjski šampon, koji je neko počeo da prodaje kao čudesni šampon za rast kose. Moja supruga mi je rekla da nešto napišem na tu temu. Pronašao sam blog kao način da komuniciram s ljudima i da sa hemijske strane pokušam da pojasnim gde se greši i ko im prodaje maglu.
Da počnemo od večite dileme i dobro poznatog „tako su i nama i šta nam fali”. Gde su naše majke i bake najviše grešile u ishrani dece i šta današnje majke moraju da rade drugačije?
Ranija ishrana je bila kvalitetnija, jer su sirovine prosto bile kvalitetnije. Danas se kupuje u supermarketima, na pijacama koje nisu ni izbliza zadovoljile minimalne higijenske standard, u prodavnicama pre bih rekao nezdrave, nego zdrave hrane. Voće i povrće se bere pre fiziološke zrelosti zbog čega nema punu nutritivnu vrednost. Ideja je samo da se roba očuva, a ne da bude kvalitetna. Moja baka nije grešila. Jeli smo sve od spanaća (koga sam oduvek mrzeo) do mesa i voća. Nije bilo izobilja, niti slatkiša u svakoj prilici i na svakom kiosku. O zlu koka-koli i da ne govorim. Industrijsko smeće od hrane rado i majke kupuju deci, misleći da im čine neko dobro. A kao vrhunac ironije je da se deca, ako su dobra vode u Mek. Bake su pravile zimnice, slatka, džemove. Deca su pila mleko, jela meso. Trčala, skakala i jurcala za loptom. Danas bake i deke krišom kupuju slatkiše, a vrhunac ljubavi se ogleda u kupovini raznih telefona.
Već pomenuto „i šta nam sad fali” nije baš dobar argument za kljukanje dece industrijskim proizvodima. Da li su nove generacije osetile posledice loše ishrane prethodnih decenija? Dijabetes, gojaznost, zdravstveni problemi… kada nastaju posledice loše ishrane u detinjstvu?
Šta nam fali zapravo je lažni argument u svetlu današnjeg načina hranjenja. Industrijska hrana je nužno zlo, jer su svi postali lenji da kuvaju, spremaju, obilaze pijace i kupuju mleko i meso kod seljaka. Loše navike ljudi koji imaju od 35 do 50 godina su se prenete u sopstveni dom, sa roditelja na decu. Zato je svako četvrto dete gojazno. I umesto da se vodi računa o klasičnoj, raznovrsnoj i umerenoj ishrani, kvalitetnim namirnicama i domaćoj kuhinji sve se svodi na čarobne dijete, kvazi ishrana tipa hrono ishrane ili fruturijance, sirovaše i sl.
Kada se u dečju ishranu uvode so i šećer?
Realno po nauci – nikada. Soli ima dovoljno u majčinom mleku, a posebne formule se kreiraju tako da u zamenama imaju istu količinu soli. Slično je i sa šećerima. S tim što je prvi šećer s kojim se beba susreće laktoza, a ne saharoza. Ovaj drugi počinje da se unosi s voćem, baš kao i glukoza i fruktoza. Zato postoje tačne preporuke koliko čega u kom periodu je potrebno da se unosi i od hrane i od piće. Problem je u tome što su mnoge namirnice ili polazne sirovine već tretirane i sadrže so ili druge aditive koji podižu količinu natrijuma. Znam da su i u periodu pre 20 godina kada su moja deca bila mala u hranu dodavali šećer, kako bi beba radije jela. I naravno kvarila zube, gojila se i kvarila metabolizam. Roditeljsko neznanje je opasno, jer je mnogo izazova oko nas.
Postoji još jedna poznata floskula: samo umereno i sve će biti ok. Opravdanje koje nalazimo kada deci dajemo slatkiše i grickalice. Možemo li se time pravdati i šta znači umereno? Koliko šećera sme da unese dete dnevno, bez posledica po zdravlje?
Umereno je 2 puta nedeljno slatkiš. Ko se toga još drži? Preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije je do 10% od ukupnih energetskih potreba deteta mogu da budu slobodni šećer (saharoza, glukoza ili fruktoza ili bilo koja smeše tog tipa: agava, malteks i sl.). Nažalost sve učestaliji nedostatak kretanja daje osnovu za novi savet koji SZO ima, a to je da se ova vrednost smanji na samo 5% od ukupne potrebne energije. Naravno da to nije baš uvek lako izračunati. Naročito što mnogi slatkiši i nemaju te podatke na etiketi. Nije lako ni odoleti detetu koje kuka i histeriše u prodavnici.
Roditelji su danas veoma zabrinuti kada kupuju hranu jer ne znaju da li je jabuka prskana 30 puta, kako je tretirana zelena salata i kojim je hormonima „kljukano” pile čije meso daju deci. Apsolutne zaštite nema. Možete li im dati neki savet – kako da postupaju da bi svojoj deci obezbedili kvalitetnu ishranu? Da li je organsko zaista organsko?
Realno saveta nema, jer dobre hrane nema. Niti zdrave. Rešenje je u nabavci kod seljaka. Ali tražiti to od svih nije realno. Hrana je puna aditiva i vremenom će biti sve gora. Uz to odgajanje pod folijama, staklenicima i plastenicima je sve samo ne idealna hrana. Nažalost, to nam je realnost. Čak ni sva hrana koju proizvode seljaci nije zdrava. Prečesto je previše prskana hemijskim sredstvima. Za jabuku ste preterali. Nije 30 puta prskana, već samo 28 puta. U organsku hranu u Srbiji ne verujem.
Kombinovanje namirnica je večita dilema. Krompir i meso ne idu, žitarice i voće ne idu, žitarice i meso ne idu. Da li je sve to tačno i koja pravila bi trebalo poštovati?
Nijedno. Sve namirnice idu. Pravila generišu stručnjaci i takvih pravila nema kod stručnjaka. Ima kod nestručnjaka, lažnih kreatora originalnih ishrana, koji su otišli čak i korak dalje, pa ne dozvoljavaju npr. jogurt, ali može kiselo mleko ili ne smeju da se mešaju voće i povrće određenih boja. I dalje važe osnovna pravila koja su postavljena odavno. Obilan doručak, užina, dobar ručak, užina i što lakša večera. Deca koja su izuzetno fizički aktivna mogu da unose i veću količinu „zabranjenih“ slatkiša. Ali kada se sve to izračuna, opet se svodi na 5 do 10% ukupnih energetskih potreba.
Pisali ste ranije i o zabludama u vezi sa spanaćem i njegovom hranljivošću. Ima li još sličnih zabluda? Da li je istina da C vitamin nema tu ulogu koju svi verujemo da ima?
Vitamin C je i za mene bio razočaranje. Velike studije su pokazale da je prosto bez efekta u sprečavanju gripa, nazeba i sl. Niti ubrzava ozdravljenje. Čovek može da resorbuje određenu količinu bilo kog vitamina. Preko toga je sve smetnja, a ne korist. I nema dobrog suplementa. Oni se uzimaju samo po preporuci lekara. Jedna od pomodnih i nestručnih tvrdnji je uticaj hrane na promenu pH organizma. A onda kao šlag na tortu gluposti neko izmisli da je limun bazan. Mnogo ima zabluda oko hrane. U značajnoj meri doprinose novinari i portali koji jure senzaciju, a ne istinu.
Moderne mame često među prvim namirnicama svojoj deci nude žitarice kao što su kus-kus, kinoa, amarant, spelta. Da li je u pitanju pomodarstvo ili su ove namirnice zaista dobar izbor za dete?
Čisto pomodarstvo. Bez realnog opravdanja. Osim što se neke lakše spremaju.
Šta je sa hemijom u drugim preparatima koji dolaze u kontakt sa decom – šamponi, kreme, kupke. Rekli ste jednom da ne postoji prirodni sapun. Šta roditelji da odaberu?
Motivisan upravo problemima s kojima se sreću deca i roditelji pokrenuo sam školicu sapuna u kojoj se uči kako da se prave dobri toaletni sapuni, koji su bar 5 puta bolji od čuvenog dečijeg sapuna i bar 100 puta od turskih sapuna. Postoji dobra kozmetika za decu, ali ona mora da bude sertifikovano hipoalrgena. Čak i u takvoj situaciji sredstvo za pranje je šampon. Neka su deca prosto suviše reaktivna na takvu kozmetiku, pa su se hipoalergeni sapuni pokazali kao spasilac u krizi. Sapuni nisu prirodni, jer nastaju u hemijskoj reakciji. Ali je proizvod bezbedan. Baš kao i pečeni hleb. Uslovi pečenja nisu prirodni, ali je hleb odlična hrana.
Lekovi su posebna tema i svakako da ih niko neće davati deci bez preke potrebe. Možete li dati neke opšte smernice na tu temu? Mnoge majke u želji da izbegnu upotrebu lekova, pribegavaju raznim prirodnim metodama za skidanje temperature. Šta biste im savetovali?
U kriznim situacijama dobro je znati da se temperatura dobro obara i mlakom vodom. U krajnjem slučaju ako je temperatura uporna hladni čaršav trenutno skida temperaturu. Ali se to radi ipak tek kada je temperatura viša od 38,5 i ima tendenciju rasta. U svakom slučaju je potrebno dete što pre odvesti do lekara i slušati savete i uputstva. Ne povećavati dozu leka, ali je i ne smanjivati po sopstvenom nahođenju. Nažalost bio sam prisutan u čekaonici kada je majka dovela dete do lekara posle 3 dana iako je sve vreme imalo temperaturu preko 39. A ona je posezala za „prirodnim lekovima“, bez efekta. Rendani krompir, sirće, alkohol i slične gluposti. Ja sam suviše voleo svoju decu da bih se tako igrao. Nauka nije izmislila lekove i tretman bolesti da bi se vraćali u XIX vek ili bogami i dalje u prošlost. Pomodarski antivakcinarski pokret je jedno takvo opasno zlo. Preti da nam na velika vrata vrati smrtonosne bolesti koje smo skoro iskorenili. Ono što je krajnje zbunjujuće i potpuno nemoralno kada se u tom skupu nađu i lekari i farmaceuti. Moramo da imamo poverenju u struku, inače sve postaje besmisleno. Kada struka ponovo zauzme svoje mesto i hrana će biti bolja. Neće biti idiotskih reklama na kojima se promoviše keks, smoki i sl. a da roditelji izgledaju kao velike, trapave budale dok spremaju normalnu hranu.
Na kraju, šta biste savetovali roditeljima? Koje namirnice nikako ne treba da daju deci?
- Slatkiši i slaniši pakovani u srebrnim ili zlatnim kesicama (čips, smoki, krekeri, čokoladne bananice) i gazirana pića. 2. Paštete. 3. Supe iz kesice. 4. Hleb (sve one produžene svežine i ukusa), smeđi šećer i 5. Sva gotova jela. Opet u odabiru ovih artikala lenjost je veoma važan faktor. Ili kako se to danas kaže – tempo života. Kafa se nikada ne rastvara bez ostatka. Zašto bi se rastvarala instant kafa? Ima zaista toliko hemije u njoj da sam po prvom iščitavanju čega sve ima u njoj ostavio taj greh za jednom u 2-3 nedelje. Rakom se toliko manipuliše, da je to prevršilo svaku meru. Industrijska hrana ima stroge regulative i ako se one ispoštuju, ne može da bude kancerogena ili da na drugi način utiče na zdravlje. Ali ako se dete ne hrani često paštetama i viršlama i sve zaliva koka-kolom. Sve može da se jede ponekad, ali samo HRANA redovno. Dobra, stara, tradicionalna kuvana hrana. Voće i povrće. Domaće slatko, domaći kolači. Toliko je sve oko nas veštačko da svi umećemo reč
domaći. A nekada nije bilo tako. Nekada je bilo samo hrana, kolači, torte. Profit nas ubija, a svi u tome na jedan ili drugi način učestvujemo.
Izvor: Zelena ucionica
Nema komentara