Neki roditelji od svoje dece zahtevaju stvari koje su daleko iznad njihovih mogućnosti. Ovakvim svojim ponašanjem kod deteta izazivaju osećaj da će svaki put kada započne neku aktivnost doživeti neuspeh. Ideja o neuspehu i misao o mogućem pritisku koji će roditelji vršiti nakon tog neuspeha izaziva kod deteta osećaj koji može da dovede do bunta protiv roditelja, ili ako se dete povuče, do pojave stida, savetuje Ljiljana Filipović porodični psihoterapeut, Psihološko savetovalište “Filipović”.
Vaše dete je kod kuće slobodno i veselo, ali u društvu lako pocrveni i krije se iza vas. Dok su sasvim mali to deluje simpatično, ali kasnije stidljivost može da preraste u ozbiljan problem. Stidljivost se u ponašanju deteta primećuje kroz nedostatak hrabrosti i oklevanje da nešto izgovori ili učini u novim situacijama. Dete koje se stidi ima unutrašnji doživljaj da ga okolina ne prihvata, što u njemu intenzivira osećanje nelagodnosti. Ponašanje stidljivog deteta se menja, ono se povlači i postaje pasivno u želji da izbegne neprijatnost. Adekvatne reakcije roditelja na pojavu ovog osećanja zavise od same situacije i senzibiliteta deteta. Ispravan pristup može da spreči nastanak telesnog poremećaja u vidu crvenjenja, blagih govornih smetnji do mucanja i depresije.
Kako kaže Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut iz Psihološkog savetovališta Filipović, stidljivost treba posmatrati kao naučenu i kao poseban fenomen. Naučena stidljivost se odnosi na učenje socijalnih standarda ponašanja povezanih sa rodnim ulogama dečaka i devojčica od najranijeg detinjstva. Deca se uče tome da je sramota obnažiti se, psovati i tome slično i tako stiču naučene standarde ponašanja zbog kojih mogu da se stide.
S druge strane, stidljivost kao fenomen javlja se podjednako i kod devojčica i kod dečaka koji su zatvoreni, nespremni da iskažu svoje mišljenje i emocije pred nepoznatim ljudima i u novim situacijama, dok u kući mogu da budu opušteni.
– Ukoliko se ne pozabavimo ovim fenomenom i ne pomognemo detetu, stidljivost može da preraste u socijalnu anksioznost, koja se u adolescenciji i kasnije u životu manifestuje tako da se stide da pokažu svoje mišljenje pred profesorima, vršnjacima i drugim ljudima, plaše se konfrontacije. To su deca koja nisu dovoljno sigurna u sebe, koja nisu dobila od porodice dovoljno podrške i nemaju dovoljno samopouzdanja. Plaše se da će biti odbačena i ismejana – objašnjava porodični psihoterapeut Filipović, i dodaje da je ključna uloga roditelja.
– Osnovni pravac podrške u porodici je da podstiču detetovu ljubav prema samom sebi. Treba mu davati podsticaj i pohvale, što predstavlja veliki problem kod nas. Naime, roditelji decu češće kritikuju nego što ih hvale, a posledica toga je manjak samopouzdanja. Protiv stidljivosti se treba boriti podsticajnim stavom u odnosu na dete od najranijeg uzrasta – ističe Ljiljana Filipović.
Preterano zahtevni roditelji
Neki roditelji od svoje dece zahtevaju stvari koje su daleko iznad njihovih mogućnosti. Ovakvim svojim ponašanjem kod deteta izazivaju osećaj da će svaki put kada započne neku aktivnost doživeti neuspeh. Ideja o neuspehu i misao o mogućem pritisku koji će roditelji vršiti nakon tog neuspeha izaziva kod deteta osećaj koji može da dovede do bunta protiv roditelja, ili ako se dete povuče, do pojave stida.
Protiv stidljivosti se treba boriti podsticajnim stavom u odnosu na dete od najranijeg uzrasta
Značaj porodice
Veliki uticaj na detetovu sigurnost imaju i sami odnosi u porodici koji treba da budu harmonični. Ako u porodici preovlađuju konfliktni odnosi, dete se može naći u rascepu između roditelja koje voli, što može rezultirati pojavom zatvorenosti, povučenosti. U tom slučaju ne ustručavajte se da se obratite porodičnom psihoterapeutu.
Izvor: Zelena ucionica
Nema komentara