Pri izboru metoda za lečenje fobija kod dece moramo imati u vidu da malo dete ne može baš lako da nauči mišićnu relaksaciju (opuštanje), a osim toga nisu ni njegove sposobnosti duže imaginacije (dužeg zadržavanja predstava) mnogo razvijene. Zato kod dece savlađujemo strahove tako što ih izlažemo postupno (korak po korak) u stvarnosti situacijama koje izazivaju kod njih (in vivo). Delotvornost ove metode počiva na psihološkom zakonu gašenja uslovne reakcije straha, a kad je u pitanju urođeni strah, na adaptaciji (prilagođavanju).
Prvo treba napraviti hijerarhiju situacija koje izazivaju strah kod deteta, s tim da na »dnu« hijerarhije bude situacija koja izaziva najmanji strah, a na »vrhu« situacija koja izaziva najveći strah. Svaku pojedinu situaciju treba toliko dugo ponavljati (suočavati dete sa njom), sve dok se dete ne bude vladalo u toj situaciji bez straha. I kada se dete u toku seanse oslobodi straha od te situacije, poželjno je uspeh učvrstiti sa još 3 do 5 ponavljanja. Sledećeg dana treba početi sa situacijom koju je dete već savladalo, pa tek onda preći na sledeću situaciju koja izaziva strah. Ne sme se preskakati nijedna situacija na hijerarhiji, odnosno ne sme se suviše forsirati postupak, jer mogu nastupiti recidivi (povratak straha na neku već savladanu situaciju). Ako nastupi strah od jedne već savladane situacije ili ako u nekoj situaciji strah, i pored dovoljno dugog zadržavanja u njoj, ne nestaje, moramo se odmah vratiti na prvu nižu situaciju u hijerarhiji, a koja ne izaziva strah. Ponekad će biti potrebno ubaciti neku novu međusituaciju između one koju dete doživljava bez straha i one koju još ne može da savlada (znači potrebna je veća postupnost, odnosno uvođenje sitnijih koraka). Ne sme se seansa završiti sa situacijom koja izaziva strah, već uvek sa situacijom koja ne izaziva strah.
Ova metoda može da se kombinuje sa drugim postupcima i metodama. U terapiji sa decom pri savlađivanju straha moguće je pozvati se na dečji ponos i hrabrost. Tako se jedan dečak bojao da ostane u mraku. Terapija je tekla u formi igre: dečak je mogao da komunicira sa »supermenom« (junakom iz jedne televizijske serije) samo u mraku. Ovaj »muški« motiv postupno je potisnuo strah. U lečenju školske fobije kod jednog deteta terapeut je uz prijatne razgovore i sa uspostavljenim dobrim socijalnim odnosima »približavao« dete školskoj zgradi i učionici. Može se iskoristiti, takođe, dečja radoznalost ( znatiželja ). Tako npr. jedno dete se bojalo da priđe osobi kojoj je trebalo da bude predstavljeno. Ova osoba je veoma inteligentno postupila: pokazala je detetu sat na ruci koji je zainteresovao dete i ono je prišlo njoj. Reakcija straha je brzo nestala. Takođe, osobe koje štite dete, pouzdane osobe, u čijoj se blizini dete oseća sigurnim mogu predstavljati veliku pomoć za savlađivanje straha. Dete će npr. uz takve osobe brzo savladati strah od vode ili mraka. Naravno, pomoć drugog mora se postepeno uskraćivati, jer postoji opasnost da dete ne postane suviše zavisno od osobe koja ga štiti, odnosno da se nikad potpuno ne oslobodi straha i ne osamostali.
Uzor (otac, majka, bliski prijatelj) koji se uključuje u terapiju pokazuje detetu svojim postupcima kako treba da se vlada i podstiče dete da to isto čini. Naravno, treba podsticati dete da čini samo ono zašto je psihofizički doraslo i što samo želi da savlada. Ne pomaže ništa ako otac, želeći da oslobodi dete straha od vode, skače na glavu u vodu, a dete se još uvek boji da uđe u vodu. Dete mora postupno, korak po korak, da savlađuje strah od vode.
Pri suočavanju deteta sa fobogenim objektima treba koristiti princip recipročne inhibicije. Na primer, ako detetu pri suočavanju sa situacijom od koje se boji dajemo čokoladu, odnosno aktiviramo reakciju hranjenja, to će delovati na njega umirujuće, pa će samim tim pre biti savladana situacija koja izaziva strah, jer pozitivno osećanje hranjenja inhibira (sputava) reakciju straha. Kod deteta se, takođe, mogu podsticati i druge pozitivne emocionalne reakcije koje nisu spojive sa strahom. Na primer, može majka reći detetu: »Budi ti sada majka i pokaži kako ona ide u vodu.« Svaki uspeh deteta treba potkrepiti: sa pohvalama, milovanjem i drugim priznanjima
Nema komentara