Ovi primeri nisu usamljeni, naprotiv oni su svakodnevna realnost, koja je, vremenom, potkopala poverenje kako u stabilnost i vrednost porodice, tako i čitavog savremenog društva.
Kada desetogodišnja devojčica pokaže smetnje u jelu, gubeći sve više apetit i smanjujući svoje obroke, kao nesvesni znak protesta zbog uticaja despotske, vlastoljubive majke kojoj hrana prestavlja najvažniju stvar u porodičnom životu, onda nije u pitanju nikakva bolest deteta po sebi, već je to simptom poremećene komunikacije u porodici, čega majka niti je svesna, niti želi da bude svesna.
Kada dvadesetogodišnji student, vrlo inteligentan, prestane da studira žaleći se na glavobolju, slabost koncentracije i nesanicu, sve kao protestni znak zbog bolesnih ambicija oca koji sam nje završio studije i sada napeto čeka da kroz sina ostvari svoje propale želje, s pravom se pitamo da li je to znak individualnog neurotičnog iskliznuća ovog mladog čoveka, ili, mnogo više, alarmni signal protiv nepodnošljive porodične situacije.
Kada tridesettrogodišnji marljivi službenik u jednom perspektivnom preduzeću, koji do tada nikada nije pokazivao neurotične ispade, oboli od grizlice na dvanaestopalačnom crevu u znah mazohističkog protesta zbog agresivno raspoloženog šefa, kome je za sopstveno dalje napredovanje potrebno uvek više i više rada, nije li ovo povod za razmišljanje o represivnom društvu koje je rad i materijalna dobra uzdiglo na stepen fetiša i idola?
Ovi primeri nisu usamljeni, naprotiv oni su svakodnevna realnost, koja je, vremenom, potkopala poverenje kako u stabilnost i vrednost porodice, tako i čitavog savremenog društva. Ako jedan član porodice koji zauzima dominantno mesto u porodici, koje čak ne mora biti kao takvo dovoljno primetno, može za sebe da postigne delimični imunitet psihičkog i fizičkog zdravlja tako što će jednog ili nekoliko članova porodice žrtvovati držeći ih u bolesnom stanju, onda ovakva porodica postaje zvor emocionalne zaraze.
Reč je, naravno, o patološkim porodičnim zajednicama, ali ako je njihov broj u neprestanom porastu, za sada upadljivo u zemljama zapadne civilizacije, sa tendencijom širenja prema drugim kontinentima i kulturama, onda se moramo ozbiljno upitati u kakvom svetu mi to živimo.
Izvor: Zelena ucionica
Nema komentara