XX POLIMARK Dečiji sajam održava se od 06-08. oktobra 2017. godine u hali 3 Beogradskog sajma - ULAZ BESPLATAN

Dan kada je moje dete prestalo da se raduje

 

U haotičnoj žurbi oko kretanja na porodični odmor, sela sam besna na suvozačevo mesto. Bila sam ljuta zato što nisam imala vremena da složim posuđe u mašinu za pranje. Zato što smo kasnili sa polaskom. Zato što su se garažna vrata zaglavila. Ovo su sve trivijalne, beznačajne, male nezgode, ali u takvom stanju mog uma nisam više bila sposobna da vidim sve blagoslove koje imam, već samo te male probleme koji se nižu jedan za drugim.

Pre polaska na put, moj suprug me je pogledao kao da je neko koga je u meni voleo, umro. Jedva čujnim šapatom je rekao: „Nisi više srećna.“

Htela sam da se branim.

Htela sam da nađem neki izgovor.

Htela sam da poreknem.

Ali, nisam mogla.

Zato što sam znala da je u pravu.

Gde je nestala ta srećna žena? Ona, koja je uvek imala osmeh na licu, bez razloga. Ona, o čijem optimizmu su pričali njeni prijatelji. Ona, koja je bila srećna samo kada bi slučajno čula negde svoju omiljenu pesmu ili kada bi imala kesicu omiljenih bombonica u tašni. Ona, koja se podsmevala greškama, jer se greške prosto događaju i svakako ne znače kraj sveta.

Gde je nestala?

I tada sam se okrenula ka zadnjem sedištu da pogledam svoju decu, koja su tada imala 6 i 3 godine, da proverim da li su čuli reči mog supruga. Starija ćerka je gledala u mene, grickala usnu od brige koja se spuštala na njena mala ramena.

Kada je pustila usnu, u tim, širom raširenim, očima mogla sam praktično da pročitam:

Mama je ljuta.

Mama je umorna.

Mama je pod stresom.

Ali, bilo je i više od toga. Mogla sam da vidim kako se na tako malo dete reflektuje neraspoloženje njene majke.

Mama je ljuta na mene.

Mama je umorna zbog mene.

Mama je pod stresom zato što sam ja nešto uradila.

Tada me je pogodilo još snažnije pitanje.

Gde je nestala moja srećna devojčica? Ona, koja se budila sa najlepšim osmehom za dobro jutro. Ona, koja je bila srećna kada bi čula reči „zalivanje cveća“, „slatkiši“ i „kućni ljubimci“. Ona, koja se toliko jako smejala da su joj polazile suze od smeha. Ona, koja je jela ostatak fila sa žice miksera i zadovoljno đuskala uz bilo koji ritam.

Gde je nestala?

Znala sam odgovor.

Zato što je moja sreća bila bazirana na stvarima oko mene – ispunjenim zadacima, tačnim i urednim ispunjavanjem planova, dostizanju ciljeva, držanjem svega pod kontrolom – zato sam konstantno bila nezadovoljna… uznemirena… nestrpljiva… i pod stresom. Na tom putu ka mom jadnom životu, usmerila sam svoje nezadovoljstvo u radosno srce i dušu moje ćerke. Njena bol je bila direktan odraz izraza na mom licu.

Očajnički sam želela da vratim osmeh na njeno lice. Znala sam da ga prvo moram vratiti na svoje. Počela sam da se molim za male korake koji vode ka tome da postanem pozitivnija, prisutnija i smirenija osoba. Na šarenim papirićima sam pisala ciljeve za taj dan i pozitivne mantre koje su nadolazile u mojim mislima tokom jutarnjih molitvi. Posebno sam istakla dve fraze na mom ogledalu i na mom ormariću: „Danas samo voli“ i „Posmatraj cveće, a ne korov“.

Frazu „Danas samo voli“ sam koristila kako bih umirila svoju unutrašnju uznemirenost. Kad god bi se pojavila neka kritička misao u mojoj glavi, oslobodila bih je se pomoću ove fraze. „Posmatraj cveće, a ne korov“ sam koristila kao put ka zahvalnosti, kako bih izvukla ono što je dobro iz svake situacije i iz ljudi.

Kako sam se svakodnevno vodila ovim frazama, osetila sam duboku promenu u svom srcu i domu. Više mi ciljevi nisu bili ono što se može izmeriti ili čekirati na spisku – moji ciljevi su postali stvari koje se ne mogu izmeriti, kao što su slušanje, smejanje, sanjarenje, igranje, uspostavljanje veze sa ljudima i ljubav. Sa ovim značajnijim ciljevima mogla sam da primetim sve blagoslove u meni nesavršenoj i u mom nesavršenom životu. Moj poziv upomoć, moja ćerka, je, takođe, izgledala drugačije. Videla sam onu staru nju, ne kao nervozu ili smetnju, već kao predivno dete sa bistrim umom i idejama. Mogla sam da vidim sve stvari koje je bila u stanju da uradi – ne savršeno, ali dovoljno dobro za njene godine. Moje lice je bilo opušteno, napetost je nestala i osmeh je dolazio mnogo lakše.

Jednog jutra, pogledala sam kroz prozor i videla je kako sređuje svoju bašticu u dvorištu. Gledala sam je kako se trudi. Njen iskren osmeh i to uživanje naterali su me da zastanem. Bilo je jasno koliko je ona sve to mirno i pažljivo radila. Slikala sam je i poslala sliku svojim roditeljima. Ništa nije moglo da me pripremi za odgovor koji sam od njih dobila. Napisali su mi:

„Hvala na ovoj predivnoj fotografiji naše unuke. Tokom protekle dve godine videli smo ogromnu promenu u njoj. Ne vidimo više uplašen pogled u njenim očima; manje se brine o tvojoj nervozi i nestrpljenju koje si pokazivala prema njoj. Mnogo je srećnija i opuštenija. Ona cveta i raste u svesnu, kreativnu osobu, osobu koja vodi računa o sebi. Činjenica je da promene koje vidimo u njoj proističu iz promena koje vidimo u tebi, takođe.“

Pokrila sam usta kako bih prigušila jecaj.

Kada sam se borila za vazduh od silne težine perfekcije, stvari koje su me ometale i kojima sam sama sebi stvarala pritisak, moja deca su se takođe borila.

Moja ćerka je upijala moju napetost.

Ona je upijala moje frustracije.

Ona je upijala moju nervozu.

Ona je upijala moju nesreću.

Kako su moja negativna osećanja dospevala do nje, tako su uticala na njene sposobnosti da raste, da se razvija i da cveta.

Ako nisam znala ranije, sada znam: Naša deca su naše bašte. Upijaju naš stres, kao što upijaju i naš mir. Upijaju našu namrgođenost, kao što upijaju i našu radost. A mi imamo moć da kontrolišemo šta će od toga oni upijati, ali prvo moramo čuvati i paziti na sebe.

Otprilike bih to rekla ovako:

Dragi moji, imate osećanja. Ona su vredna osluškivanja i prihvatanja.

Imate svoje granice. Neophodno je održavati ih, kako biste više vrednovali svoje vreme i poštovali svoje zdravlje.

Imate snove. Vredni ste vremena koje posvećujete onome što vaše srce čini živim i ispunjenim.

Imate potrebe. Zaslužujete nečiju pažnju, odmor, podršku i pohvale.

Verovatno ste zaboravili da je neophodno da vodite računa o SEBI. I to je sasvim u redu. I ja, takođe, to zaboravim. Ali i dalje imamo danas. Hvala Bogu, i dalje imamo danas.

Hajde da danas pazimo na sebe, kao što pazimo one koje volimo. Možda možemo to da uvedemo u našu rutinu, da nam postane navika. Nikada ne možemo znati koliko još možemo da rastemo i da se razvijamo dok ne posvetimo vreme onome što nam je dragoceno.

 

Izvor:  Zelena ucionica

Nema komentara

Unesite vaš komentar

nine + fourteen =

To Top