XXI POLIMARK Dečiji sajam održava se od 11-13. maja 2018. godine u hali 3 Beogradskog sajma - ULAZ BESPLATAN

Idi, igraj se!  

 

Idi, igraj se!

Od kada je posao roditelja da u svako doba dana i noći mora da zabavlja dete? Meni to uopšte nije jasno, jer znam da generacija mojih roditelja nije imala takav pritisak kao što moja genaracija ima – da po svaku cenu zabavi svoju decu. Usled toga se zadatak roditeljstvovanja prilično zakomplikovao.

Sećam se kako sam jednom prilikom, kao mali, prišao ocu koji je na televiziji gledao kriket. Obavestio sam ga lepo da mi je dosadno. Ja baš nisam bio ljubitelj kriketa ali je zato moj otac bio veliki navijač. Ništa valjda nije toliko voleo kao da satima gleda kriket.

“Ta-ta-a-a?” – počeo sam kuknjavu.

Tišina.

“Ta-ta-a-a?” – ponovio sam.

Moj tata je iskočio iz fotelje i prodrao se: “Gospode, šta je bilo?”

Na trenutak sam se uspaničio, ali onda sam shvatio da to nije bilo upućeno meni već televizoru, pri čemu je tata očigledno mislio da taj aparat sredstvo dvosmerne komunikacije i da će taj izliv emocija doći direktno do ušiju igrača.

“Ta-ta-a-a?” – zakukao sam ponovo, ovaj put glasnije pošto je ponovo zauzeo svoje mjesto.

Konačno je podigao pogled i vidno iznenađen što me vidi kako stojim pored njega pitao: “Šta je bilo, sinak?”

“Dosadno mi je. Možemo li negde da idemo napolje?”

“Jok. Gledam kriket. Idi napolje i igraj se.”

I što je najbolji štos, stvarno je tako i mislio. Nije se zafrkavao, zaista me je oterao napolje da se igram. Šta više, kako sam bio blesav, ja sam ga i poslušao.

A sada sledi neobičan deo priče, a to je da čak i nakon svih ovih godina još uvek ne mogu sebi da objasnim:

Ništa mi se loše nije desilo.

Baš čudno, zar ne?

Ama baš ništa loše.

Nisam se osećao zapostavljenim, niti nevoljenim, niti neshvaćenim. Nisam patio od nedostatka muškog modela, niti od uopštenih problema u odnosu na oca. Nisam se ni oklizuo na mokru travu, nisam isterao oko štapom, nisu me pojeli beli medvjedi, nisam se zapalio niti sam pazario svinjski grip. Koliko se sećam, samo sam izašao i igrao se u kolibici koju smo napravili na nekom drvetu iza naše kuće.

Mislim da sam se čak i lepo zaigrao.

Ne bih želeo da pomislite da moj tata ništa drugo nije radio osim što je gledao kriket, jer nije bilo tako. Na različite načine se bio angažovao u mom životu i imam lepe uspomene o zajedničkim aktivnostima koje smo kao porodica izvodili. Razlika je u tome što je on jasno davao do znanja, da uprkos tome što je roditelj, ima pravo da provede i ceo dan urlaujući na ljude na televiziji kada je on smatrao da izvode neku glupost.

Moderno roditeljstvo po svemu sudeći zastupa stav da je naš posao da deci služimo kao režiseri zabavnog programa, filujući ih beskonačnim stimulativnim i korisnim aktivnostima kada god je njima bilo dosadno, kada su neraspoloženi ili ne znaju šta će sa sobom. Ako kažu da im je dosadno u većini slučajeva smo mi ti koji gradimo kule od kocaka, isecamo papirne figure ili pomažemo da se oboji bojanka sa disnosaursima.

Ne smatrama da je naš posao da ih non-stop zabavljamo. Naprotiv, mislim da ih mi – što nema veze sa pomaganjem deci – zapravo lišavamo dragocenog iskustva učenja. Dosada je odličan podstrekač, može da bude prva iskra u lancu koji počinje u kišno popodne i završava se u čarobnoj zemlji Morgota koji se bore protiv opakih letećih majmuna. Dosada ima moć da otpisanu kartonsku kutiju pretvori u mlazni avion, ili u trkačkog konja ili u robota. Dosada je opruga koja vas izbaci na trambolinu, na bicikl ili na drvo ispred kuće.

U svakom slučaju, dosada je deo života s kojim dete pre ili kasnije mora da se izbori. Svakodnevnog život zaista ume da bude dosadan i zato sposobnost da se sami zabavite – ili makar da podnosite dosadu, a da ne iritirate druge oko sebe – predstavlja veštinu koju će svako dete morati da izgradi.

Da me ne shvatite pogrešno, ne želim ni na trenutak da zastupam stav da na treba izlaziti s decom i provoditi vreme sa njima, jer bez sumnje to morate raditi. Ne samo što će ti trenuci biti divna zabava za sve, već i što je vreme za takve aktivnosti ograničeno. Deca za tili čas odrastu i napuste roditeljski dom, a vama će biti žao što se niste više igrali sa njima.

Važno je, međutim, da to ipak ne morate da radite stalno. Imajte zajedničke avanture, idite u šetnju, gradite kućice na drveću ako imate alat i sklonost ka majstorisanju – ali nemojte misliti da neprekidno morate da zabavljate decu, ili ćete biti loš roditelj.

Baš je danas popodne moj stariji sin sišao u odrinaciju i rekao da mu je dosadno.

“Stvarno?” rekao sam.

“Daaa”.

“Znaš da treba da završim ovu knjigu koju pišem.”

“O čemu se radi?” – upitao me je.

“O vaspitavanju dece”.

“E, pa” reko je majstorski taktično, “zar nije glupo da pišeš knjigu o vaspitavanju dece kad bi trebalo da vaspitavaš mene?”

“Nije.”

“Zašto?”

“Zato što nisam potpisao ugovor kada si se ti rodio, već kada sam obećao svom izdavaču da ću napisati knjigu. Osim ako nemaš dobrog advokata, mislim da knjiga ima prednost.”

Namrštio se. “Ali meni je dosadno”

“Blago tebi” rekao sam. “Meni nije, imam jako puno posla. Idi napolje i igraj se.”

“Ali…”

“Evo kako ćemo”, rekao sam prekinuvši nešto što bi se pretvorilo u raspravu od tri sata da sam ga pustio. “Brojim do tri, i ako ne izađeš iz moje kancelarije dok izbrojim do tri, skratiću ti odlazak na spavanje za pola sata”.

“Ali…”

“Jedan…”

“Ta-ta-aaa”.

“Dva..”

Škljoc, što je naravno zvuk koji vrata prave kada najavljuju da je jedan dečak upravo krenuo u neku novu, veliku avanturu.

Nekako mislim da bi se moj tata složio s tim.

 

Izvor:  Zelena  ucionica

Nema komentara

Unesite vaš komentar

To Top