XX POLIMARK Dečiji sajam održava se od 06-08. oktobra 2017. godine u hali 3 Beogradskog sajma - ULAZ BESPLATAN

Škola nekada – škola sada

Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba?
Tako je bilo nekada, ali sada je reč škola sinonim za mučenje. Škola bi trebalo da bude ustanova odakle deca izlaze spremna za neki sledeći period svog života, ali to više nije tako. Roditelji krive profesore, profesori roditelje – dok deca, zbunjena, uplašena i/ili silna, rade šta požele.

Naš narod još uvek zamišlja da živi u doba komunizma kada su ljudi bili pošteniji, kada na ulicama nisu bila ubistva, kada su deca izlazila da se igraju a nisu išla u klubove, kada nisu imala potrebu da kod sebe u džepu imaju pare. Razlika između vremena kada su deca sa osmehom na licu išla u školu i ovog vremena sada, kada u školu idu kao na streljanje je u tom odnosu profesor-roditelj i direktor-škola. Kada je naša država bila jedna od najbolje uređenih zemalja na svetu, mogli smo da vidimo kako deca željno očekuju školu da bi se družili sa vršnjacima, da bi naučila nešto, a sada možemo da vidimo kako beže sa časova, lutaju gradom, troše vreme uzalud i ne shvataju koliko će ih to koštati u životu.

Direktor škole, nekada važna ličnost sa velikim autoritetom, danas samo običan čovek kod koga možete srediti ocene preko nekog trećeg lica, se ne trudi da svojim zalaganjem dovede školu na neki viši nivo kakav svaka škola zaslužuje. Na posao dolazi kada nema neke „bitnije“ obaveze, novac koji dobije troši na „ispijanje kafe“ i bez ikakvog truda i znanja vodi ustanovu koja je, možda, i najbitnija u državi.

Odnosi sa profesorima ili su bratski ili neprijateljski, a morali bi da budu samo profesionalni, što opet govori da direktor svoj posao ne obavlja kako treba i na taj način samo unazađuje školu. Sa druge strane, profesori imaju dve opcije, da ih budu nezainteresovani za sve i da se prave da je sve kako treba ili da se bore sa direktorom i preostalim „hladovina“ profesorima. Ukoliko se odluče za prvu varijantu, ne slušaju šta im direktor priča, smatrajući da on ne zna šta govori, pravdaju svojim učenicima sve moguće izostanke jer neće da se nerviraju kada im dođu roditelji i u lice ih lažu kako su deca bila bolesna i kako su imali neke bitnije stvari, a u koliko se odluče za drugu varijantu onda se nerviraju, ljuti su na sve, pokušavaju na razne načine da dokažu direktoru i ostalim profesorima da treba da se bore i da ne treba da ostavljaju decu na cedilu, zbog direktora i njihovih roditelja. Međutim, kao i pokvarena jabuka što pokvari ostale jabuke u činiji, tako i profesor koji se bori, izgubi živce vrlo brzo i potom radi sam za sebe i ne razgovara ni sa kim.

Da bi se vratio nekadašnji, provereno dobar sistem svi ljudi moraju da shvate da ne smeju da puste decu da odlučuju sami o odlasku u školu jer će deca uvek izabrati lakši put, koji u ovom slučaju nikako nije bolji. Direktori moraju da traže, da se bore, da budu autoritet i da zarađuju za svoju školu i da pritom taj novac ostane u toj školi kako bi se deci omogućili bolji uslovi za rad. Profesori svojim radom, stručnošću i autoritetom moraju imati odrešene ruke kako bi mogli, na svoj način, stići do pravih i određenih rezultata, ali i oni moraju da daju sve od sebe da traže da se loša deca kažnjavaju a dobra nagrađuju i moraju stalno da razgovaraju na poseban način sa svakim roditeljem, kako bi i roditelji shvatili šta je dobro za njihovo dete, a oni moraju kod kuće da svoje dete nauče kulturi ponašanja i vaspitanju i tek tada će sve to ličiti na jednu normalnu sredinu i tako ćemo početi da razvijamo našu zemlju i da je vodimo pravim putem.

Izvor: Zelena ucionica

Nema komentara

Unesite vaš komentar

two × four =

To Top