30. Lilly junior Dečiji sajam biće održan 24. I 25. decembra 2022. u TC Galerija u Beogradu.

Najvrednija stvar koju jedan roditelj može učiniti za svoje dete – a roditelji rade suprotno!

Desilo se to pre skoro dve godine. Moja ćerka je došla iz škole i rekla mi da se roditelji njene drugarice iz razreda razvode. Drhtavim glasom je upitala: „Mama, hoće se to i nama desiti?”. Pogledala sam je pravo u oči i rekla: „Ne, mila. Ne brini. Neće.” Godinu dana kasnije, moj tadašnji suprug i ja smo se razišli. Dok smo deci saopštavali ovu odluku, gledala sam kako se srce moje kćeri lomi na dva dela jer, uprkos mojim obećanjima, desilo se ono čega se ona najviše plašila. Dok je razvod trajao, osećala sam se kao svedok i krivac za to što se njeno detinjstvo prebrzo završilo. Bio je to najteži trenutak u mom životu. Ne zato što je meni bilo teško, već zato što je njoj to bio najveći bol koji je do tada osetila.

Moj najveći strah je da ću izneveriti svoju decu. Da ću ih razočarati. Slažem se sa jednom sjajnom izjavom Žakline Kenedi – „Ako omašite u odgajanju svoje dece, i da ste sve drugo u životu ispravno uradili – ne vredi vam ništa”. A ja sam ih izneverila. Osećala sam se kao potpuni promašaj.

Činili smo bukvalno sve da taj prvi period prođe uz što manje stresa za decu. Nedeljom smo večerali zajedno, moj bivši muž preselio se samo nekoliko kuća od nas i jedno o drugom smo govorili samo lepe stvari. Zvuči bajkovito, ali je zaista tako bilo. Uspeli smo da se uzdignemo iznad problema i postavimo decu na prvo mesto. Ali, znate šta? Ništa od toga nije im umanjilo bol. Patili su, svako na svoj način. Jednostavno sam odustala od pokušaja da učinim da sve izgleda ružičasto jer sam u svakom slučaju bila roditelj koji je izneverio. Koji nije održao obećanje.

Negde u tom periodu, govorila sam na jednoj konferenciji i žena u publici je ustala i rekla: „Moja porodica se raspala. Moje dete strašno pati. Svakog dana ga gledam i u sebi mislim – imala sam jedan najvažniji posao na svetu, a to je da ga zaštitim od patnje. I ni to nisam uspela. Osećam se kao potpuni promašaj.”

Pogledala sam je i progutala knedlu. Preletela sam pogledom kroz publiku i videla da još nekoliko žena klima glavom, dajući tako do znanja da razumeju o čemu ona priča. Niko od nas nije uspeo da svoju decu zaštiti od bola. Onda mi je ova misao proletela kroz glavu: „Čekajte. Šta ako posao roditelja posmatramo potpuno pogrešno? Šta ako smo sami sebi dodelili potpuno pogrešne zadatke?”

Okrenula sam se prema ženi koja je govorila i rekla joj: „Možete li mi navesti tri osobine koje želite da vaš sin ima kada odraste?”

Rekla je: „Želim da bude dobar čovek, mudar, istrajan.”

„Da”, rekla sam, „pa recite mi, šta čovek mora da iskusi na svom životnom putu da bi imao te osobine?”

Svi su ćutali. Žena je stajala i posmatrala me.

„Bol!” rekla sam. „Borbu! Nije naš cilj da decu zaštitimo od situacija u kojima treba da se bore. Cilj je da ih naučimo da prebole, da se izbore, da ustanu uprkos bolu. Zar je zaista moguće da mi pokušavamo da zaštitimo decu od najvažnije stvari koja će im omogućiti da postanu upravo onakvi ljudi kakve i želimo da odgajimo? I da li je moguće da se kao roditelji, osećamo promašeno, zato što ih nismo zaštitili od svake negativne vibracije koja krene ka njima? Zar je moguće da ih bezrezervno štitimo umesto da, na primer, kažemo ‘Dušo, ovo je izazov koji je tebi namenjen. Boleće, ali će ti doneti mnogo – mudrost, hrabrost, snagu. Vidim kroz šta prolaziš i vidim da je to velika stvar. Ovo neće biti lako, ali mi možemo da prebrodimo i teške situacije, ne samo one lake.’”

Ubrzo nakon što je moj razvod okončan, pozvala sam svoju blisku prijateljicu da je pitam za savet kako da pomognem deci da prebrode krizu. Ona, inače, nema decu. Možda će vam zvučati čudno, ali savete koji se tiču roditeljstva tražim samo od prijatelja koji nemaju decu. Verujem da oni mogu racionalno i trezveno da posmatraju stvari. Evo šta mi je rekla: “Draga, tvoja porodica je trenutno u avionu i turbulencije su jake. Deca su preplašena. A šta radimo kada se u avionu plašimo? Pogledom tražimo stjuardese, posadu. Ako vidimo da oni paniče, znamo da i mi imamo razloga da se plašimo. Ako su oni mirni, to znači da razloga za strah nema. Pokušavam da ti kažem da si, u ovom scenariju, ti deo posade aviona u kojem se sada voze tvoja deca. A prošla si u životu dovoljno turbulencija da znaš da ćete i ovo prevazići. S druge strane, tvoja deca su nesigurna, sve im je novo, pa će pogledom tražiti tebe, da vide da li je sve u redu. Zato je tvoj posao sad da budeš mirna, nasmejana i da nastaviš da služiš kikiriki putnicima.”

Život nije bezbedan, nije mirna luka. Zato, neš posao nije da svojoj deci obećavamo da neće biti turbulencija, lomova, teških situacija. Ne, naš posao je da ih uverimo da ćemo, kad turbulencije naiđu, mi biti tu uz njih da pomognemo, da ih svi zajedno prebrodimo. Ne obećavajte im život bez stresa, ali im slobodno obećajte da ih taj stres neće ubiti. Naprotiv, ojačaće ih, učiniti mudrijim, istrajnijim. Pogledajte ih u oči i recite: „Ne brini. Zajedno, prebrodićemo sve.”

 

Izvor:  Zelena  ucionica

Nema komentara

Оставите одговор

To Top